Бавим се игром да не бих престала да се играм

Ауторка: Мина Чоругић

Већ је из даљине препознајем по жустром кораку који одаје одлучност и ауторитет којим је пленила
како онда, тако и сада. И даље витке линије, што и приличи бившој балерини, појављује се у
панталонама и цветној блузи која одаје живост. Приближава ми се и јасно видим карактеристичан и увек присутан осмех моје бивше инстуркторке балета Александре Стојановић Сашке, иако знам да
је уморна од јучерашњег концерта, као прави професионалац ничим то не одаје, већ ме срдачно
поздравља уз присни загрљај. Прошло је више од деценије од нашег последњег сусрета, и сада сам ја у прилици да “водим игру” . Улазимо у ресторан “Дукат”, а тихи инструментал и пригушено светло
обећавају опуштену атмосферу, као створену за отворени разговор. Искрени комплименти на рачун одржаног јучерашњег концерта у Дому културе Обреновац су били само увод у мало озбиљнију причу.

Рођена Обреновчанка није била једна од девојчица која је сањала да постане балерина.
“И дан данас се врло живо сећам својих почетака са свим неформално речено мирисима и укусима.
Моја мама је волела све што има додира са уметношћу, тако да смо често одлазиле за Београд и
посећивале разне позоришне и биоскопске представе. Тако смо биле присутне и приликом отварања Дома културе у Обеновцу 1982 године. У оквиру програма на отварању била је и једна балетска представа. У питању је био савремени балет, невероватно за то време, јер смо очекивали да ћемо гледати такозвани “бели балет”. Добили смо флајере, и наравно то је била прилика да пробам нешто ново и кренем да играм балет. Уз дату шансу и подршку своје мајке која се није пуно мешала и инсистирала на неком успеху, на мени је било да ја то искористим или не, и сама се сналазим и борим. Али тада, као деветогодишњакиња, често сам била у дилеми да ли ићи на пробу балета у Београд или остати код куће и гледати дечју емисију на ТВ која се приказивала у исто време – “Музички тобоган”. Ипак су превагнули часови балета”.

Александра Стојановић

Завршну годину средњошколског образовања у Гимназији у Обреновцу памти и по свом првом
ангажману у Позоришту на Теразијама где постаје члан балетског ансамбла, и ту проводи годину
дана.

“Играјући у мени омиљеном мјузиклу “Неки то воле вруће”, који је и данас на репертоару
позоришта, за мене је био посебан доживљај и дивно искуство када сам у кафеу позоришта била у
прилици да упознам одавно преминуле великане нашег глумишта као што су Бата Стојковић, Милош Жутић и Петар Kраљ. Међутим, пресељењем позоришта на сцену “Вук Kараџић”, хонорарци као ја, су престали да раде”.

По вокацији историчар уметности, по жељи несвршени студент ЕТФ-а, по опредељењу балерина

Била је једна од шест хиљада студената који су на Београдском сајму полагали пријемни испит за
ЕТФ. То је била генерација која је како каже “живела за оно што је уживо доживела”. Тада упоредо
са завршеном првом годином студија , добија и награду као успешан млади кореограф када је
примећена на једном београдском фестивалу игре. Убрзо је уследила и стипендија за студије на
престижној Прашкој академији уметности од стране Милице Зајцев, великог мајстора балета у бившој Југославији.

“Ја ту прилику нисам искористила управо због ЕТФ-а. Међутим, у исто време моја прва професорка
балета, Даринка Анђелић, солиста балета Народног позоришта у Београду, тада у пензији, због
новонасталих здравствених проблема предлазе ми да наставим да водим школу балета у
Обреновцу. И Милица Зајцев ми говори да не зна зашто ја бежим од себе. Одлука је пала. Ја
напуштам ЕТФ и уписујем Историју уметности на Филозофском факултету у Београду, јер историја
уметности код мене постоји због балета. Без обзира што мислимо да нешто не желимо, то нешто нас врати на тај исти пут”, објашњава Сашка док сетно евоцира своје успомене и одлучним покретом склања немирне шишке са лица.

Балет је опет пресудио. Поново му се вратила у загрљај, у окриље уметности где је одувек
припадала.

“Ни тада, као ни сада није било сигурно бавити се нечим што не пружа сигурност. Зато сам завршила факултет и ушла у “еснаф сигурних”, како су то назвали родитељи Марчела, музичара кога често волим да цитирам. По њима, тај еснаф представља жељу свих родитеља којима сигурност значи добар државни посао, јер уметност увек са собом носи неку дозу несигурности. То време је било другачије. Нису постојале приватне већ само државне школе. Kао што знамо, наше друштво је
временом пролазило кроз период транзиције. Ја сам се родила у СФРЈ, па је онда била СРЈ, СЦГ и
на крају Република Србија. Али уметност увек нађе свој пут. Млад уметник има унутрашњу
потребу, коју ми волимо да кажемо да је “потреба из стомака”, а то је да ствара. И та стваралачка
енергија увек мора пронаћи пут да изађе напоље”.

Одједном тиху музику замењује весели жагор деце која улазе у ресторан. Вероватно нису имали
где другде да оду јер је недеља поподне и кафићи на тргу су пуни. Видно расположени скакућу а
један дечак је направио у шали скоро па балетску фигуру. Kако оку педагога ништа не може да
промакне, одмах даје свој коментар.

“Ево ово је надарени аматер. Kада неко каже то је аматеризам, тада ни не помисли да је
аматеризам потекао од речи волети, а не умети. Задатак човека који ради са аматерима је да
развије љубав, у мом случају према игри, уметности, плесу и савременој уметничкој игри, а не
само да постиже резултате. То је прави мотив, а резултати ће доћи сами ако се то ради како треба”.

Суштина је остала иста, само се технике мењају
“То што је радила моја професорка балета, Даринка, то је остало . Само су се технике држања часова промениле, јер се сензибилитет младих мењао. Ту пре свега мислим на информисање, васпитање, обичајно право и још много тога. У време када сам ја одрастала, тада се на релацији педагог –дете , родитељ није мешао или се мешао баш онда када је то било неопходно. Сада се са децом више ради менторски, а не путем неког строгог ауторитета. Ја обожавам менторски рад где се сваком детету приступа индивидуално. То захтева одређену енергију, али то је мој посао. Прави педагог по мени мора да ради тако, као ментор”.

Kада се ентузијазам, балет и емоције помешају
У балетској сколи “ИДЕА”, касније названој |”Центар за савремену уметничку игру ИДЕА”, која
постоји већ 40 година, ради се са девет старосних категорија – од како их ми зовемо беба,
предшколског и школског узраста, до средњошколаца и студената.

“Рад са сваком од група за мене је феноменално искуство. Деца овде долазе са 3,4,5 година , а
често одлазе тек пошто се удају. И тада прораде емоције. Рад са младима надахњује и инспирише, и
зато је ентузијазам увек присутан. Млади не дозвољавају стагнацију. Таман када помислим да
сам остарила, наиђу нове генерације са новим идејама, и ја се просто “упдате”-ујем, како ви млади
то волите да кажете”.

Иза успешног уметника увек стоји успешан педагог
Полако пада вече, граја се у малом ресторану у центру града смирује, и то је знак да нам време
полако истиче. И док се спремам да своју бившу инструкторку модерног плеса отпратим на заслужен одмор, причу приводимо крају освежену утисцима на рачун међународног фестивала игре “Арт оф денс” , одржаног у Дому културе Обреновац, још једног у низу њених амбициозних
пројекта. “Направила се добра енергија између мојих колегиница, ауторки овог фестивала Иване Ивановски Илић и Александре Белић Илић, професорке на ДИФ-у из Новог Сада и мене. Мотив је био излазак из кризе коју нам је донео коронавирус. Ту пре свега мислим како на менталну, тако и физичку и финансијку кризу. Хтеле смо да урадимо нешто сто ће нас све покренути , да направимо догађај и угођај како за децу, тако и за све нас . То је био један божанствен вашар игре, где су се укључили и локална заједница, приватници и многа друга предузећа, уз чију смо свесрдну помоћ прибавили разне поклоне за децу. У питању су били слаткиши, костими, улазнице за базене, чак и улазнице за Обреновачку бању за оне најстарије, и још много тога. На концерту је била заступљена врхунска елитна игра, разне балетске сколе , аматери, као и различите инклузивне групе. Све у свему, “музика за душу, мелем за очи”. Искрено се надам да ће овај пројекат заживети, и намера ми је да следеће године позовем све своје бивше ученике да дођу овде са својим школама и учествују на овој дивној манифестацији такмичарског карактера”, закључује ова дугогодишња уметница и педагог.