„Госпођо,можете ли да склоните ваш лакат из мог стомака?“ „Радо бих то, безобразни младићу, урадила, да ова девојка испред са слушалицама није наслоњена на мене на мене целим телом, као да се на плажи излежавамо. Ау државо“.
Испреплетане руке и ноге, сви дишу једни другима за врат, температура је неподношљива. Ово није сцена из неког популарног еротског романа већ свакодневна сцена са линије 50 која чини својеврсну туристичку атракцију Београда. Линија која на својој траси пређе пола града своје путовање започиње на Устаничкој, повезује једанаест насеља, индустријске зоне, стрмине, успоне, неколико пијаца, графит „Раковчани свих земаља, уједините се!“, Ластино стајалиште на Жаркову и путешествије завршава на самом улазу на Баново Брдо. Легенда каже да је једном неко видео празну педесетицу али да је остао толико шокиран да се није усудио да уђе. Они који је редовно користе кажу да ње никад нема кад је чекаш али ако се одлучиш да кренеш пешке врло брзо те сустигну три аутобуса који иду један за другим.
Већ на првој станици на Устаничкој улици почиње борба. Случајном пролазнику са стране који никада није уживао у чарима ове линије учинило би се да ће тридесетак људи сваког тренутка започети тучу да би се изборили за место одмах до улице и тако међу првима ушли у аутобус. Клупа на овој станици је увек празна. Чак и старији људи се ретко када одлучују да приседну јер је онда питање да ли ће успети да уђу у аутобус од количине људи која се гура на ивици улице. Концепцију квари једна велика канта за смеће која се нашла ту да смета и заузме место некоме коме се баш жури. Напетост је очигледна јер се редослед вожње ретко када поштује па се никад не зна када ће црвени аутобус провирити. Нико се не усуђује да запали цигарету јер сви знају да ће проклетиња баш тада да наиђе.
Коначно се уз много буке појављује из улице Живка Давидовића и по правилу неколико минута чека да се укључи у саобраћај на Устаничкој и тако тестира стрпљење оних који је чекају. Они који су положај заузели тачно на центру станице бесно псују државу и возача који је мало касно закочио па се зауставио неколико метара ниже, на срећу оних који ту стоје. Врата се отварају и људи нагрћу,гурајући се и газећи једни друге. Возач мирно завршава цигару и незаинтересовано гледа на другу страну, навикнут на овакве ситуације, док се аутобус благо нагиње на једну страну под силом људи који улазе великом брзином. Они најсрећнији који су ушли међу првима су заузели сва седишта. Као да се судбина намерно поиграла са овим људима, па ова линија која вози тако много људи има аутобусе са најмањим бројем седишта. Врло брзо се пуне сви делови аутобуса и врата се уз муку затварају гурајући притом људе који стоје на ивицама степеница. Они који нису успели да уђу остају да окушају срећу са следећим. Возач лагано додаје гас и уз пуно напора стари аутобус почиње да се спушта низ Устаничку препун људи који још увек нервозно гледају како да се најбоље сместе у тој маси и за шта да се ухвате. Већ на следећој станици, која је окретница других возила која иду у град, аутобус остаје без половине путника јер је свима та следећа станица баш далеко да се пређе пешке па се обично међу првима угурају у овај аутобус да би прешли тих стотинка метара до наредне станице. Али ту је нова група људи која је већ заузела стартне позиције и сценарио прве станице се понавља, проширен новим проблемима. Судар људи који излазе и оних који желе да уђу, док они који остају немају намеру много да се деранжирају и помере да неко изађе или уђе, неминовно доводи до првих бучних расправа. Као да се плаше да ако се помере милиметар да ће изгубити и то мало територије аутобуса што су освојили на првој станици.
Увек се ту у неком ћошку нађе по неки део аутобуса који је испао успут, па га је возач само покупио и убацио у аутобус као још једног путника. Метле се такође често мистериозно појављују по ћошковима, заједно са изваљеним шипкама за држање. Сав тај додатни ентеријер аутобуса на крају заврши тако што их неки побеснели путници, који немају где да стану, избаце кроз онај један прозор који може да се отвори. Једна од предности ове линије је што не мораш да будес напољу да би знао да ли је почела киша и што никада нема малих Рома који певају песме Љубе Аличића а можеш и да чујеш све теорије завера из целог града и хтео не хтео, кад изађеш знаш шта ће бити за ручак у већини домова Медаковића, Калуђерице, Раковице. Ни БУС Плус контроле нема. Додуше, оних искуснијих контролора. Деси се да понеки новајлија у овом послу залута до насеља Браће Јерковић па се угура са осталим људима и пун себе повиче да се спреме карте. Како већина људи, од толике гужве није у стању ни минимално да помера екстремитете, контролор добија само упитне погледе целог аутобуса и не преостаје му ништа друго него да примири и провоза са њима до наредне станице, а онда срећу окуша у некој другој линији.
Људи који разговарају на телефон док се возе су омиљена занимација осталих путника и прави рецепт за разбуђивање оних још увек поспаних студената или запослених који размишљају да ли стижу на време. Брачне и љубавне свађе се највише захуктавају баш на овој линији. По слободној процени из предњег дела аутобуса, чује се госпођа, која се преко телефона жали својој пријатељици како је одлучила да напусти мужа и тако усамљена питала комшију Миленка да ли жели да проведе остатак живота са њом јер није навикла да буде сама. Путници бескрајно уживају у детаљима њене несреће, гуркајући се међусобно и осмехујући се као једни другима као да се познају, заборављајући на тренутак и у чему се возе и да су у том тренутку барем три особе наслоњене телима на њих. Госпођа завршава разговор и поручује пријатељици да ће је обавештавати о будућим догађајима у њеном љубавном животу а неколико смелијих путника добацује да би било лепо и путнике да обавести јер су је ипак и они љубазно саслушали.
Као својеврсно позориште, ова линија поред комичних често приређује и не тако смешне сцене. Па се тако редовно дешава, да након што повећа група људи напусти аутобус, неко завапи – “нема ми новчаника”. Тада се јављају сви јунаци који уз цоктање причају једни другима како су на све начине очима упозоравали жртву да јој лопов вршља по торби а она запела да гледа кроз прозор.
“Десет минута јој очима показујем да јој онај високи прегледа целу торбу, глава ме заболела од вртења очима и врат сам скоро ушинула дајући знакове. А она ништа, ни да ме погледа, ставила слушалице и гледа кроз прозор, ето јој сад” , дошаптава старија госпођа оној до себе.
“Ма видела сам, видела сам како је гледала кроз прозор док си покушавала да јој помогнеш дајући јој сигнале очима. Ова омладина ни мало обзира нема, како би они тек помогли некоме у сличној ситуацији”, претресају тако случај доконе госпође, које су дале све од себе да овај злочин спрече
Кад дође до скретања за Булевар Пека Дапчевића лица путника се незнатно искриве у гирмасе. Нема редовног путника ове линије који се барем једном на овој кривини није запитао да ли ће се аутобус једног дана преврнути на овој кривини под тежином терета. А возач, који се најчешће већ после Плавог моста заборави ста вози и колико људи је иза њега, већ је пред кривином снимио другог возача, ортака из краја иначе, и решио да га мало заломи на кривини и да улети пре њега. Иначе су возачи ове линије врло познати као пажљиви возачи који возе полако и пазе да не прегазе ниједан камен и заоблизе рупе на путу. Нек злонамерници би рекли да се на овој линији запошљавају само возачи који имају неиспуњен детињи сан да буду рели тркачи и да уз вожњу добијате бесплатну симулацију земљотреса. Путници затварају очи и још више залежу једни на друге. Срећа па има и горих мука,немају где ни да падну и нема простора да се иједан пијачни цегер обори и напуни аутобус поврћем,а барем се није запалила или јој нису спала задња врата, што је такође уобичајена појава на овој линији.
Трошарина је важна станица ове линије јер овде много људи напушта возило и аутобус напрасно порасте и одигне се од аутопута на који је налегао од тежине. Толико важна да је питање дана када ће на њој увести пуш паузу, јер се ту растају људи који су сад повезани једним специфичним искуством. Родила су се нека нова нова познанства а можда и љубави. Неки се уз тешке речи одлепљују од свог сапутника са којим су делили простор на овом путовању. Аутобус добија потпуно нови изглед. Возач опет није ништа приметио, бацио је четврту цигару кроз прозор и нагазио.
Последњи радови
Студентски радови24. јун 2018.Свако домаћинство по један чеп дневно – сваког дана једно ново помагало
Студентски радови24. јун 2018.Власт би била задовољна кад би се саопштавале само лепе вести ПР службе
Интервју недеље12. мај 2017.Такмичим се само са собом
Интервју недеље26. април 2017.Блогом против предрасуда