Вести из несвести

Животни пут између хотлајна и рекламе за паштету

12. децембар 2017.
Димитрије Ђурић

Глумица Олга Крунић радила је оно што је волела и оно што је морала: преподне је читала класике светске књижевности у дому за слепе, а поподне је радила на хот-лајну, све време маштајући да ће заиграти у позоришту и да ће баш тај комад написати њен син, писац који преживљава тако што пише рекламе за јетрену паштету.

Ово није само трагикомична прича о уметницима у транзицији. Ово је прича о нама. Прича о нашим сновима и стварности – Позови М ради ужитка – коју је одавно написала Мирјана Бобић Мојсиловић покушавајући да, између осталог, одговори и на питања зашто је важно да радимо оно што волимо и како да у транзиционом разапињанају између крајности живимо, а да нас није срамота.

„Врло је тешко, наравно. Мој комад говори о томе како смо сви, понекад, по мало спремни да себи самима прогледамо кроз прсте, поготово ако за то имамо алиби који се зове преживљавање. Уметници су, можда више него други, изложени том сталном преиспитивању – шта све радимо да бисмо преживели? Колико смо часни, колико смо спремни на компромисе?“, каже Мирјана Бобић Мојсиловић која је пре више од петнаест година написала први позоришни комад Сузе су ОК у ком је, улогом младог песника који из провинције долази у Београд да објави песму у угледном листу не пристајући на компомисе, приказала другачији животни пут од оног Олгиног с почетка текста.

„На срећу, нисам морала да баш бирам Олгин пут, али да јесам – не знам шта бих урадила. У крајњој линији, она тај пут бира не само због хлеба, него да би остварила неки свој мали сан – да поново заигра у позоришту, и да тај комад напише њен син. Сви они сањају боље верзије себе, и због тих бољих верзија, спремни су, понекад, да ураде и оно чега би се стидели. Али, и млади песник у Сузама, иако има музу, ипак пада на моћ, успех и божанску ауру великог песника. Тек када сазна истинску људску, па ако хоћете и поетску величину своје музе, он постаје прави песник“, објашњава Мирјана како су се јунаци њених позоришних комада сналазили у наизглед безизлазним животним ситуацијама када су се осећали пониженим и изиграним од оних који нам суде, који на себе преузимају улоге врховних моралних инстанци.

Неко је рекао да ако радимо оно што волимо – чиниће нам се као да се целог живота играмо. Професор Ратко Божовић нас упозорава да понекад нисмо ни свесни да смо сами играчке које не играју своју, већ туђу игру, и да у недостатку слободног избора не долази до изражаја ни онај хомо луденс – то слободно биће с дечјом невиношћу које се слободно игра.

„У радно време оковани смо некаквим нормама и у знаку смо прагматизма или циља који нам је унапред задат, који морамо извршавати јер нам га је неко наметнуо. То није израз онога што ми хоћемо, него што морамо. У слободно време покушавамо да оно што је био недостатак у радном времену, са становишта слободе, слободне воље, па и лепоте комуникације са професијом или у професији, надокнадимо. Упропашћен живот у раду се онда као сенка надвија над слободним временом, јер ако се у слободно време морамо одмарати од умора, а не култивисати, бити у култури тог времена – у великом смо проблему! Ја се залажем за целину слободе у човековој егзистенцији, и у раду и у слободном времену. Људи који воле своју професију не доживљавају је као оптрећење већ као могућност самоодређења, самовредновања и самоуспећа“, сматра „мајстор доколице“, како је један новинар „Политике“ назвао професора Божовића који слободно време посматра као могућност за одмор, разоноду и развитак личности, упркос томе што је оно, чини се, проглашено непожељним, и то од оних који се, као што би професор рекао, играју с нама.

„Одмор видим као културну вредност, разоноду, као нешто што није досада – јер је досада све оно што је било до сада – и, коначно, развитак личности видим као наше самоусредсређење, када у тишини доколице остајемо сами са собом и када смо најближи својој суштини“, сматра Божовић.

Душко Радовић има онај један међу бројним афоризмима: „У животу је довољно бити паметан само два пута – када бирате занимање и брачног друга. Ко оба пута промаши, мора бити паметан целог живота.“ Како не бисте превише паметовали – да се задржимо на овој аналогији – а, ако вам драмски јунаци и теоријска промишљања не могу помоћи, можда може стручњак за професионалну оријентацију.

Психолошкиња Драгана Сотировић, специјалиста развојне, дечје и школске психологије из Центра за процену и развој Симекс сматра да је привилегија и животно олакшање када радите посао који вас интересује, који волите и на ком сте успешни.

„У психологији је познато, а вероватно већ и међу лаицима, да човек памти оно што га интересује, значи, ако радите ствари које вас интересују – брже учите, не осећате умор, значи без проблема можете дуго да држите концентрацију, не размишљате колико ћете бити плаћени или награђени за то и само бављење том врстом посла за вас је својеврсна награда. Ако радите оно што волите имате много више шансе да уз много мањи напор постигнете много више, самим тим будете и успешнији“, каже Сотировић и објашњава како се можемо професионално оријентисати, ако нам савети родитеља и околине – учи и ради оно што волиш, нису од помоћи.

„Професионална оријентација је облик стручног саветовања који се најчешће састоји из два главна дела. Први је процена способности, карактера и мотивације (интересовања) особе, као и помоћ особи да боље разуме свој постојећи, најчешће урођени, потенцијал: како предности и таленте, тако и слабости и евентуална ограничења, јер нико од нас није створен да бриљира и буде успешан у свему. Други део се састоји од информисања појединца о реалним могућностима које му друштво пружа и о начину на који најбоље може да реализује и искористи свој потенцијал“, објашњава нам Драгана Сотировић осврћући се и на проблем живота, преживљавања и рада у нашој, чини се бескрајној, друштвеној и политичкој транзицији.

„Није увек лако изборити се за посао који волимо и који нам одговара. Чини ми се да и за то постоји нека специфична способност, или можда особина личности, или зрелост личности. Суштина је у нашем ставу, спремности да се боримо за оно што желимо, да будемо упорни на путу који смо зацртали. То не значи да ћемо одмах добити посао који је по нашој мери, али на свакој раскрсници треба бирати пут који нас приближава жељеном. То понекад буде тежи пут, можда дужи пут, некад међутим откријемо још неке важне ствари, добијемо нешто што нисмо ни слутили нити очекивали и на крају будемо награђени.“

И сами саговорници у овом тексту налазили су се пред различим животним искушењима којима је требало одолети, пред проблемима и дилемама које је требало резрешити. Није им увек било лако…
Професор Ратко Божовић био је виђен за дипломату у Центру за културне везе са иностранством, али каже да му се чинило да би, пошто се суочио са тим чиновничким ангажманом, радије био пастир, него чиновник који потписује туђе приче и депеше.

„Отишао сам на универзитет, како ми нико не би могао одређивати како ћу и шта ћу да мислим или пишем. Био сам помало лукав, па сам се на Факултету политичких наука бавио цивилизацијским темама, а не политичким. Мислили су да се ја бавим неком доколицом, као да је доколица исто што и беспослица, међутим, нису схватили да је доколица оно време у коме настаје човек и да је комплетна цивилизација настала из доколице“, истиче професор Божовић.

Мирјана Бобић Мојсиловић је као новинарка још од осамдесетих година писала за готово све најугледније листове ондашње Југословије, као што су НИН, „Дуга“ и „Интервју“ све до 1999, када је добила отказ у „Телеграфу“, претпоставићете, из политичких разлога. Нашла се тада у кризи на неколико нивоа: егзистенцијалном, емоционалном и стваралачком, а Нову Годину дочекала је у незамисливим дуговима. Тада почиње да пише први роман „Дневник српске домаћице“, понекад проводећи сате и сате загледана у екран компјутера без иједне написане речи.

„Смисао се нађе кад једноставно схватите да не можете ни на кога да рачунате осим на себе. Било је тешко, било је понекад и страшно, али је изнад свега било поучно. И дан данас, ја сам заправо најсрећнија кад сам истински удубљена у оно што тог тренутка радим – без обзира да ли је то слика, роман, песма или позориште. Шта ћу?! Ипак сам на време схватила да живот мора да се измишља и да ми стварност није довољна“, завршава Мирјана разговор одговарајући на кључно питање – зашто је важно да, упркос свему, радимо оно што волимо.

„Зато што је све остало извор фрустрације, незадовољства, што на крају води до губитка смисла. Уз машту и бављење оним што волимо, ми као да поново постајемо деца. А деца нису депресивна, него су очарана светом.“

Тако и овај новинар завршава писање овог и сваког текста са баш таквим осећањем дечачке радости, али је време да то дете одведе на спавање, јер последњу реченицу откуцава дубоко у ноћ.