Kulturni standardi u Srbiji
Kad Mimi Oro “udari” na Ivu Andrića
U obliku običaja prenosila se, ulazila u pore društva, prvo kao oblik zabave, kasnije kao oblik višeg stepena razvoja jednog društva i države. Da, države. I baš to napomenuvši, dolazimo do pitanja: Kakav je današnji položaj kulture u našoj zemlji i koju cenu ona plaća u tranzitnim vremenima Srbije?
20 jun, Beograd
Kada je Hitler krenuo na Britaniju, premijer Vinston Čerčil je sabrao ministre da vide šta im je činiti. Postavilo se pitanje: Kako namaknuti sredstva za odbranu zemlje, odakle uzeti? Jedan ministar je predložio da se funte namenjene kulturi prebace u ratni budžet. „A šta ćemo, onda, da branimo?”, pitanjem je reagovao premijer.Znao je „stari lisac” šta kultura predstavlja za naciju, za državu. Ako joj oduzmemo novac, ako je učinimo devetom rupom na svirali, uzalud je braniti sve ostalo, jer kulturne tekovine, od davnina do danas, čine ono što jesmo i po čemu smo baš takvi, a ne drugačiji ili nikakvi. Kultura – književnost, umetnost uopšte, graditeljstvo, običaji, jezik, pismo – u širokom smislu toga pojma je – identitet. Nema sumnje da je Čerčilu to bilo na umu – identitet, duh – kada je pitanjem odbrusio brzopletom ministru.
,,Pitanje kulture je primarno. Kultura ne mora da bude vidljiva. Ona je kao kiseonik. Kada kiseonik nemate u sobi, vi to ne primećujete odmah, već samo padnete u nesvest i više vas nema. Isto je i sa kulturom. Ona će postepeno nestajati. Jednoga dana nećemo ni primetiti da nova generacija ne zna ko je Ivo Andrić, ali zna ko je Mimi Oro. I u tome je ceo problem.”, reči su glumca Nikole Đurička.
OVO VAM JE ANTRFILE
Prema svim prikupljenim podacima, za kulturu je na nivou Republike za 2016. godinu, izdvojeno nula zarez četrdeset i dva odsto od ukupnog budžeta, odnosno 15,5 evra po glavi stanovnika. To su, otprilike, dva odlaska u bioskop, jedna poseta pozorištu ili odlazak na koncert jednom u tri godine. Finska, recimo, odvaja 170 evra, Slovenija 134, Grčka i Bugarska 33 evra po stanovniku. Srbija je na poslednjem mestu i kada se spisku dodaju mnoge afričke zemlje.
Dok savetnica pri ministarstvu kulture i informisanja, Ana Subotić, navodi da je ,,Sa kulturom sve u redu i posvećuje joj se sasvim dovoljno pažnje, a ono što svedoči tome je planirana Strategija za razvoj kulture koja će se postepeno sprovoditi do 2027.godine i tada se predviđa povećanje od ukupnog budžeta na 1,67% “, postavlja se još jedno u nizu pitanja, da li će za to vreme generacije odrasle na rijaliti programima sasvim izgubiti kulturne potrebe pa nikakav novac to neće moći da nadoknadi?
,,Hoćemo kulturu, a ne rijaliti”
Svedoci smo ere rijalitija i čini nam se da su se sve granice pristojnosti izgubile. Kada prepoznate kriminalca, on više nije kriminalac, on je rijaliti zvezda. Rijaliti formati se emituju na više televizija sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, često u udarnim i višečasovnim terminima i u velikoj meri su zastupljeni u skoro svim oblicima medija u zemlji. Kulturno osvešćena grupa ljudi percipira rijalitije kao negativnu eksternaliju, koja umanjuje društveno blagostanje i kao pojavu koju treba oporezivati u cilju smanjenja potrošnje. Sloboda izražavanja putem medija je zagarantovana međunarodnim i domaćim propisima, što znači da bi intervencija države predstavljala vid cenzurisanja. Nameće se pitanje od krucijalnog značaja i obaveza za pronalaženje idealnog rešenja za sve nas kao pojedince, ali i za državu kao društveni prostor u kome živimo, radimo i stvaramo.
Predsednik Udruženja novinara Srbije i urednik portala ,,Pištaljka”, Vladimir Radomirović ocenjuje da su rijaliti programi posledica stanja u društvu:
,,Rijaliti programi nisu uzrok krize u društvu, već posledica. Ne bi oni bili tako popularni da narod ne želi da ih gleda. Nažalost, regulatorno telo za elektronske medije(REM), koje bi trebalo da reaguje, to ne radi ni u ozbiljnijim situacijama, kao što su političke kampanje. Izlišan je onda svaki dalji razgovor u ulozi REM-a. Novinarska udruženja insistiraju stalno na tome da REM radi svoj posao i reaguje kada dođe do kršenja prava u rijaliti programima”.
Zahvaljujući rijaliti šou programima, vidimo mogućnost da obični ljudi postanu medijske ličnosti i to je ono što zabrinjava. Ljudi žele novac i instant slavu zasnovanu na skandalima.
,,Novi koncept slave, koji je nametnuo ovaj medijski format, podrazumeva neprekidno smenjivanje poznatih ličnosti za koje se ne može pretpostaviti koliko dugo će biti popularne, niti koliko dugo će ih publika pamtiti kada nestanu s medijske scene“, upozorava kulturolog i analitičar medija, Maja Vukadinović.
Na pitanje zašto je učestovala u rijalitiju, medijska ličnost Ena Popov govori: ,,U pitanju je bio prosto lični izazov i neka želja za avanturom. Međutim tada kada sam ja učestvovala sve je bilo mnogo primerenije i opuštenije.“
Ono što donosi tračak nade u celoj situaciji je to da je velika većina studenata Univerziteta u Beogradu oštrog i kritičkog stava prema ovoj vrsti programa. Svedoci smo protesta koji su 2015. godine organizovali na Trgu Republike, noseći transparente ,,Hoćemo kulturu, a ne rijaliti“.
Šta nam je činiti?
Za razliku od kulture koja je, izgleda, rezervisana za ,,elitu“, osnovna odlika masovne kulture je njena široka rasprostranjenost. Zahvaljujući savremenim sredstvima komunikacije, masovna kultura prodire kroz društvene pukotine i utiče na percepciju pojedinca, koji je vrednuju kao bitan deo svoje svakodnevice. Robe masovne kulture napadno se nude ili nameću spoljnim i površnim efektima, koji samo ovlaš dotiču čoveka, ali nemaju umetničku snagu da prožimaju nečiju ličnost. Jedan od najpopularnijih proizvoda masovne kulture jesu upravo rijaliti programi, a s obzirom na to da Srbija nastoji da prati svetske i evropske trendove u različitim domenima, nije iznenađenje da je ovaj vid opšte prihvaćen i da se konzumira u velikoj meri na svakodnevnom nivou. U anketi koju smo obavili sa roditeljima, mišljenja su podeljena, neki svojoj deci strogo zabranjuju praćenje ovog formata, dok neki misle da tu nema ničeg lošeg i da je na detetu da se odluči za svoju sferu interesovanja, ali šta kažu psiholozi? I kod njih su mišljenja poprilično podeljena. Jedna grupa je stava da je u modernom društvu to neizbežna pojava, kojoj su deca izvan kuće izložena u većoj ili manjoj meri. Preporučuju da roditelji nadziru decu prilikom gledanja uz objašnjavanje prikazanog iz dobrog i lošeg aspekta. Oni tradicionalniji se zalažu za strogu zabranu gledanja rijalitija kod maloletnih lica i apeluju da se od ranog detinjstva oblikuje kulturna svest kod dece. Svaki roditelj može da vaspitava dete po sopstvenom nahođenju, a na državi je da sadašnjim i budućim pokolenjima omogući veču dostupnost kulturnih sadržaja i da investira u kulturu za dobrobit budućnih generacija.
