„Страст према спорту и љубав према природи спојио сам правећи емисије“
Јован Мемедовић, још као студент Факултета за физичку културу (ДИФ) , започео је каријеру хонорарним радом на Радио телевизији Србије (РТС), након чега 1992. године добија сталан посао и прелази у спортску редакцију где је преносио бокс мечеве.
Од 1995. до 2002. аутор је емисије „Свет лова и риболова“ , након чега је после једногодишње паузе уследио серијал „Сасвим природно“ који се и дан данас емитује.
Да ли сте током студирања имали неку визију чиме бисте се бавили након завршетка студија?
–Уписао сам ДИФ због љубави према спорту , али шта ћу, чиме ћу се бавити нисам имао визију. После завршетка студија сасвим случајно сам залутао у спортску редакцију на РТС-у. Када сам већ почео да радим овде, онда сам почео да правим неку слику о томе шта бих ја овде радио. И тек тада видео да могу да радим ово што сада радим. Да пружим гледаоцима неке приче и будем више на терену.
Колико је било тешко радити тих шест година хонорарно?
-Ужасно! Овде немате разрађен систем да нов новинар дође, па да га подучавају, уче, да га уводе у посао. Тога није било, него сам био препуштен сам себи. И онда хваташ у лету оно што ти се чини да је интересантније, што мислиш да можеш да употребиш, што мислиш да је корисно и онда је то чисто импровизовање. Без праве обуке улазиш у посао, али после годину дана сви се пронађу, сви нађу место. На другим телевизијама у свету постоје тренажни процеси, где новинара постепено уводе у посао.
Да ли бисте преносили спортске утакмице, кад би Вам понудили?
-Само бокс. То бих сигурно радио. Мислим да би било интересантније него онда, иако је сада бокс у другом плану. Пре је био интересантан, имао је стално догађаје. Радо бих радио то и мислим да би било добро.
У емисији „Сасвим природно“ места на којима снимате бирате по што већој надморској висини, има ли то везе са Дурмитором? Подсетисмо се, Ваш отац је рођен у том крају.
-Има то апсолутно везе. Рођен сам и одрастао сам овде, где сам и школе завршио. Међутим, сваки слободан тренутак који сам имао искористио сам да одем горе. Све ме то вуче и везује. Можда није време да сводим биланс, али ако те нека ствар вуче у неком правцу, немој да се опиреш, погодићеш.
Спуштали сте се у кањон Невидио, какво је то било искуство, с обзиром да је место јако неприступачно и опасно?
-Када гледате са врха планине, са крова тог кањона, изгледа као да идеш у опасну авантуру где ће ти глава бити у торби. Сувише суморно, сурово, неприступачно, претећи. Иначе, то је родни крај мог оца. Тамо сам као дечак ишао и знао сам шта могу да очекујем. Али сам пролазак кањоном је нешто непроцењиво. Кањон је такав да се из метра у метар бориш за своју позицију, да не паднеш, да те не однесе вода, да се не повредиш, да не падне камен на тебе. Сав тај адреналин који избацујеш да би савладао те препреке те претвара у једно биће за које не можеш да предпоставиш да си такав. А у том тренутку си прави човек, по мом мишљењу.
Да ли сте се пуно пута уплашили за своју безбедност на путовањима?
-Пуно пута. Не за безбедност, него су ствари ван контроле и то ремети план и не знаш шта да радиш. Тако да је и само снимање доста стресно.
Познато је да сте били на полуострву Чукотка, на Сибиру, возили се тенком, заглавили се, били без хране. Како сте изашли из те ситуације с обзиром да је у кругу око вас 500 км била пустош?
-Када се у том тренутку нешто дешава, када си у природи, не размишљаш шта ће да се деси после, већ у датом тренутку решаваш ствари. Приоритет број један је био наћи храну. А нама се заглавио тенк и нисмо имали храну. Кренули смо да уловимо нешто, па су нам побегли јелени, у реци није било рибе. То је трајало два дана. После смо нашли неки кромпир и то смо скували. Затим смо поправили тенк, наишли на реку где смо упецали рибе и тако смо одмотали тај застој. Психички, то су ситуације које човек не може ни да замисли, јер смо сви побегли да живимо у градовима, овако немаш представу о природи, нити осећаш потребу да се прилагодиш већ идеш неким својим путем. Не обазиреш се. А кад се појавиш у некој таквој ситуацији проради ти неки други осећај. Почнеш да размишљаш унапред. Гледаш у небо да видиш да ли ће се променити време, почнеш да функционишеш онако како је замишљено да човек функционише на овој кугли.
Да ли су постојали услови које сте морали да испуните да бисте снимали у Авганистану, Тацикистану, Киргистану?
-Да, постоје. Мора се испоштовати процедура у појединим земљама. Ми смо званична телевизија, долазимо у другу државу и морамо да испунимо одређене формуларе, да се пријавимо, да добијемо дозволу па тек онда да снимамо. Међутим та процедура траје и по годину дана по земљама бившег Совјета. Како не бих улазио у те административне перипетије, ја гледам да то некако заобиђем. Направим договор са локалним водичем и кад дођемо да снимамо, они виде камере које нису гломазне, које изгледају полуозбиљно и нису обраћали пажњу на то, а ми смо се провлачили. Наравно, за поједине земље имам све, као нпр у Швајцарској где сам био скоро.
Пренего што кренете да снимате емисије по иностранству да ли се консултутјете са локалним водичем, да ли је то место на пример приступачно?
-Постоји могућност да се добро информишете и да дођете тамо, а да то уопште није тако. Постоји могућност, да се добро информишете и да је то тако, али је немогуће да снимате јер у том тренутку није то то. И постоји још десет таквих услова који треба да се поклопе да би добио то што хоћеш. Годишње доба, договори, обавезивање појединих људи тамо те очекује када дођеш. Јако је тешко. Јако је компликовано. Имао сам случајеве да сам се добро припремио за пут, па је било на концу. Постојала је прилика да одем и да то што сам припремио није то то, тада се окренем на другу страну и снимим нешто боље. Ретко кад се дешавало да идем и да је све како смо се договорили. Јесте, али ретко.
Где бисте волели још да снимате емисију?
-Волео бих да одем у Јужну Америку, на Јужни пол. Да видим северни део Америке- Канаду, Лабрадор….као и земље Азије, Иран, Тибет има јако лепу тему. А овде, по Србији, све зависи од теме. Можда према Новој Вароши и Сјеници. Није битно где си кренуо, битно је са којом причом идеш или шта тражиш тамо. Онда је много лакше снимање и све.
