Успела сам само зато што када имате лично достојанство и када браните неко своје становиште морате да радите неки пут и дупло, плус ако сте жена… Ја више нисам у политици. Сада само понекад бацим по неку бомбу!
Весна Пешић је завршила филозофију у року али из егзистенцијалних разлога, како каже, пребацила се на социологију, прво магистрирала а потом и докторирала. ’’Мислим да сам уписала чисту филозофију зато што сам још као дете поред свог оца морала да се опредељујем између идеализма или материјализма. Дешавало се да он током целе ноћи исчитава Лењина , Маркса, подвлачи , и онда са мном вежба филозофију. Тако сам се ваљда заинтересовала за филозофију.’’
На другој години студирања се удала за адвоката Срђу Поповића и 1962. добила сина Бориса. На питање како сте успели све то, у то време, одговарала је кроз осмех. „Успела сам само зато што када имате лично достојанство и када браните неко своје становиште морате да радите неки пут и дупло, плус ако сте жена… Ја сам тада решила да могу и једно и друго, и то сам морала да потврдим.” Сећа се да је, Канта и Хегела, једне од најзначајнијих испита положила баш у другом стању. Дешавало се да обуче хаљину у којој јој се не види стомак, док је на испитима једва успевала да остане будна. Убрзо по Борисовом рођењу унајмила је жену која га је чувала поподне, док је Весна за то време учила. „Ето-тако сам успела. Дала све у року и напредовала. Ако сте амбициозни и хоћете да обављате све ствари, све може да се стигне”, рекла је самоуверено.
“Морам себи чај да припремим”, устала је и ситним, али брзим кораком отишла до кухиње. На полици са књигама: Толстој, Маркс, Хегел, Сенека, Достојевски… Пролазећи кроз црвену, тешку завесу која је одвајала кухињу од осталих просторија и приносећи термос са чајем објаснила ми је дневну дозу коју мора унети у организам. Села је на кауч прекопута, благо се наслонила и почела се присећати раног детињства.
|
За време студија читала је књигу на дан, а забава је била одлазак са друштвом сличних интересовања у неку од старих београдских кафана где су причали о Платону, Марксу или неком другом. ‘’Јесте. Доста смо читали, а и дебатовали. Сада нема више таквих кафана. Сада имаш ову савремену технологију и младе који проводе силно бескорисно време. ‘’ Причала је то тако љуто и ауторитативно као да држи предавање. |
Родила се у Гроцкој 1940, али се убрзо после тога преселила на Ташмајдан. У то време градско клизалиште било је тачно преко пута њене куће а друштво се, наравно, баш ту скупљало. „То је било време када је сав тај улични зивот био јако важан-имали смо пријатеље. Волела сам клзалиште. Ту су били први флертови, па први удварачи , са ким ћес да се клизаш, знаш већ, клиначка посла.”
СВАКО У ТРИЈАДИ ПРОНАЂЕ СВОЈЕ МЕСТО
Весна Пешић је одрасла са две сестре. Једном старијом и једном млађом. Како каже морала је да се бори на два фронта још као мала, тако што старији од тебе је по природи ствари онај који више зна, док млађи конкуренти врло непријатни. Они буду слатки, симпатични једном речју како Весна каже „дупеувлакачи“ и онда ти као у средини мораш да развијеш свој трећи пут. “Али ми смо се увек јако добро слагале. Тукле смо се, свађале али смо биле увек јако солидарне и страшно смо се волеле.” Њена млађа сестра, иначе наша позната глумица Станислава Пешић, преминула је 1997.од рака. “Сада смо само старија сестра и ја, и осећамо да смо изгубиле ту целину. Нисмо више нас три.”
Једна фотографија се издвајала међу књигама на високим полицама. Мали плави дечак. Као да је имао посебно место ту. „Е, то је мој унук!” Некада је играла тенис, ишла на пилатес, а сада како каже има највећи и најбољи хоби – унука. „Са њим се играм сатима-јуримо се по кући, прескачемо прозоре, причам му приче…’’ прича Весна са искреним осмехом на лицу, као права поносна супер-бака. „Син ми стално пребацује што се нисам играла тако са њим. Сада ето волим да се играм, тада нисам волела.”
ЗНАЛА САМ ДА ЋЕ МОЈЕ МИШЉЕЊЕ ПОБЕДИТИ
У политику је стигла игром случаја. „Нисам ни сањала да ћу бити политичарка. Ја сам почела пре свега да се бавим политиком изнуђено. Седамдесетих, осамдесетих било је разних притисака. Тако сам се у почетку укључила у групе, које су се пре свега бориле за то да свако има право на слободу изражавања. Значи не можеш да користиш силу, али смеш да кажес шта желис. И тако сам, ето, ја стигла у политику.”
|
Весна Пешић је једна од оснивача Југословенског хелсиншког комитета (1985), Удружења за југословенску демократску иницијативу (1989), Европског покрета у Југославији (1991) и оснивач Центра за антиратну акцију, прве мировне организације у Србији (1991). Када је 1992. године основан Грађански савез Србије, изабрана је за председницу. |
Оштро се борила за основна људска права што ју је чак 1982. године довело до затворске казне од 25 дана, у затвору у Падинској скели. Протестовала је због хапшења студената Факултета политичких наука који су се солидарисали са палестинским народом.” То је било на бившем тргу Маркса и Енгелса, садашњем Николе Пашића. Тада смо због недозвољеног одржавања јавног скупа били ухапшени. Знате како, у затвору дани врло споро пролазе’’ рекла је са одређеном задршком и загледала се кроз прозор. „Слобода окупљања, као ни говора и јавног изражавања мишљења није била тада дозвољена. На крају крајева тако смо се борили. Некако сам и тада знала да ће моје мишљење победити.”, рекла је. „Говорим у прошлости, зато што ја више нисам у политици. Сада само понекад бацим по неку бомбу!” гласно се насмејала и рекла приближавајући ми чинију са неким кандираним воћем, чудног облика ‘’ Пробајте ово, ово је оно кандирано воће, љуто је, како се беше зове. Дјиндјер.” додала је смирено својим карактеристичним гласом.
Од 2001. до 2005. Године била је амбасадор Србије у Мексику. Прича о томе као животном искуству али додаје да она никад није могла, а ни волела да буде службени представник јер је сувише самостална. „Није било то ништа тешко, јер смо ми са том земљом увек имали пријатељске односе. Знала сам шпански, пратила и разумела сва збивања. Али сам и тада, када обавим све по амбасади, трчала до компјутера и пратила шта се дешава по Србији. Критиковала отворено Коштуницу а подржавала Ђинђића.”
|
Либерално-демократској партији Весна Пешић приступа 2007. године, где бива изабрана за председницу Политичког савета странке и за народну посланицу Скупштине Србије. Након четири године напушта либерале и наставља да ради као самосталан посланик. Сада пише текстове за „Пешчаник”. |
„Мене људи прозивају за разне ствари а ја сам само обична грађанка. Уопште нисам на пример организатор 5. Октобра. Долазила на митинге али као обична грађанка. Ништа нисам огранизовала. Дочекала сам 5. Октобар у Понирском парку, тачније изнад. У стану мојих пријатеља. Код Предрага Ејдуса и његове жене. Седела код њих, гледали телевизију, пили виски. Када је то коначно пукло, ми смо изашли и шетали целу ноћ, али нисам ја никако допринела смени Милошевића. Као ни сад, што се тиче Тадића. Ја сам само писала о томе да треба да се једна империја сруши. Е сад , штета што није било никод другог, па је дошао Николић, ’’ причала је повишеним гласом, енергично, као да жели свима да стави до знања.
Поглед ми је привукла књига бившег премијера Зорана Ђинђића, која се налазила баш на столу у полуотвореном положају. „То му је једна од најбољих књига. Југославија као недовршена држава. Спремам неки говор о Зорану, па не могу баш из малог мозга, иако сам га познавала”, додаје Весна одсечно.
Поштовала је рад Зорана Ђинђића, ценила њега и његове ставове. Прича о њему као човеку невероватне интелигенције, способности као и образовања. “Пошто осамдесетих није живео у Србији, долазио је овде с времена на време и присуствовао разним дебатама. Најзанимљивији сусрет био је 1986. када је Зоран био први пут на телевизији, могу рећи мојом кривицом. ’’ насмејала се и наставила да објашњава. „Моја другарица, новинарка, радила је емисију која се звала Порота. Једна од тема било је питање морала . Позвала је мене у емисију, а ја сам предложила Зорана Ђинђица, младог, занимљивог филозофа. Медјутим, емисија је била катастрофа. Зоран је тада изгледао хипи, са неким репом, минђушама. Мада ни то није био проблем. Проблем је био што је он говорио једним јако филозофским речником, тако да људи лаици су врло тешко разумели његову аргументацију. Ништа он погрешно није рекао али је имао компликован начин изражавања. Једноставно се није показао.” Када је завршила реченицу, застала је. Почела је да сакупља остатке шећера који су испали на сто са оног дјиндјера, који је до тада грицкала. Наставила је да прича гледајући у сто мало тишим, онако тужним гласом. ’’ Заиста је Зоран Ђинђић био бриљантан у сваком погледу. Тако да је то остало сада једна велика трагедија наша. Ми смо као држава генерално имали нагомилане лоше прошлости, нарочито тај атентат, то је било јако трауматично и за мене и за многе друге људе.’’
Никада није хтела да оде из Србије, могла је и имала је разне прилике. „ Где да идем? Да решавам проблеме Гватемале и Мексика. Нисам довољно квалификована за то. Најбоље могу да разумем шта се дешава овде. Увек сам сматрала да је велика привелегија да зивиш у својој земљи. Ту где живим мени је лепо, и нисам хтела да идем нигде”, додаје Весна енергично док долива остатак свог чаја у порцеланску шољу са златном шаром.
„Ја сам увек била само ја. Нисам била ништа. Као што ни сад нисам ништа. Сви причају о мени, пишу у новинама, пљују, оговарају. А ја уствари нисам ништа, седим цео дан у овим папучама”, подигла је ногу и показала ми ју је. Праве дамске кућне папуче. Насмејала се гласно.
