РАЗГОВОР ЗА НЕНАДОМ ЖИВКОВИЋЕМ

Разговор са Ненадом Живковићем

,,МОРАМО ДА МЕЊАМО СВЕСТ ДАНАШЊЕГ ДРУШТВА“

Сам почетак Ненадовог бављења новинарством, његова искуства и препреке на које је наилазио током своје дугогодишње каријере у овом послу

 

Рођен је 19.јануара 1996.године у Панчеву. Завршио је Факултет политичких наука у Београду, одсек за мађународне односе. Током свог студирања повремено је сарађивао са листовима ,,НОН“ и ,,Студент“. Такође, његове текстове су објављивали и листови ,,Време“, ,,Наша борба“, ,,Војводина“, ,,Независни“ и други листови и часописи. У период од 1998.године до 2008.године Живковић има прилику да напредује у свом раду у листу ,,Панчевац“ и постаје главни и одговорни директор.

                                                                                                                                                                    Панчево, 9.децембар

Када сте први пут почели да се бавите новинарством?

Волим да кажем да сам новинарством почео да се бавим још у пренаталном периоду, док се још нисам ни родио, одлазио сам са мајком у просторије листа ,,Панчевац“ где ми је мајка радила као новинарка. Почетком осамдесетих година своје прве текстове почео сам да објављујем школском листу ,,Даљине“, које смо ми објављивали у првом и другом разреду основне школе Борис Кидрич у Панчеву. Такође, написао сам и неколико текстова за гимназијске новине које су се звале ,,Не“, гимназије Урош Предић чији сам ученик био тада. Међутим први текст за праве новине објавио сам као гимназијалац за лист ,,Панчевац“ октобра 1983.године, текст је био кратак али проширених информација о активностима из физичког одреда у Панчеву.

С обзиром на то да потичете из новинарске породице, да ли сте сами одабрали да се бавите новинарством или Вам је то било наметнуто?

Ја сам некако наставио породичну традицију јер су ми и отац и мајка новинари, и једноставно нисам има ту дилему чиме ћу се бавити у животу него сам само склизнуо у ту професију стицајем породичних околности. Родитељи су ме од малих ногу водили свугде са собом и ја сам практично био на ,,ТИ“ са великим бројем вршњака мојих родитеља, пошто деца када су мала не разликују тај ВИ-ТИ однос и када сам порастао некако сам задржао тај однос са мнго старијима од мене. Тако сам почео да полако правим своју новинарску мрежу јер су ме отац и мајка упознавали са својим колегама.

У социјализму је била пракса да након завршене средње школе и уписаног факултета момци одлазе на служење војног рока, будући да и Вама то није промакло да ли постоји неки тренутак у војсци где сте успели да се истакнете у новинарској професији?

Пријавио сам се за новинарску секцију рачунајући на то да ћу можда једног дана да завршим у војничком клубу што је подразумевало разне врсте привилегија, између осталог редовније туширање и обилније оброке. Писао сам и за часопис у војсци који је обухватао све теме из војничког живота, типа извештаји са логоровања.

Шта мислите да највише утиче на младе новинаре да порпадну под утицај власти и самим тим не буду објактивни и релевантни?

Све велике промене у историји почињу од малог броја људи, на маргини и негде у провинцији углавном. Професионално новинарство је данас посао којим се мало ко бави јер ем је непопуларно, ем је неафективно што значи мање читано или гледано, што значи мање плаћено.Сви ти фактори говоре противно афирмацији професионалног новинарства. Страшан је проблем што ми више једни у другима не видимо људе и потпуно смо се погубили у тој медијској комуникацији, него само гледамо како некога да искористимо а не другима да помогнемо.

Како сте дошли на идеју да покренете школу новинарства?

Прошле године је уружење грађана за општу културу и слободно информисање ,,Омнибус“ захваљујући фондацији ,,Траг“ подржало оснивање омладинске школе новинарства тако да смо прошле и ове године организовали курсеве за младе између 15-20 година на којима их учимо професионалном новинарству, и наравно највише инсистирамо на новинарској етици и на занатским правилима јер је то нешто што највише недостаје данас генерално новинарима.

Постоји књига ,,Друга страна, лево“ у коју сте сакупили већину Ваших текстова, да ли поштоји неки текст на који сте највише поносни ?

Издвојио бих последњих девет текстова из књиге које сам писао за летњу шему листа ,,Панчевац“.

Како сам настао назив књиге ,,Друга страна, лево“?

Назвао сам тако своју рубрику у новинама која се налазила на другој страни кад се окрене лево. Ту су сакупљени сви текстови уводничари који су објављивани у тој рубрици.

Шта је за Вас врхунац бављења новинарством?

За мене је то дефинитивно када исту тему провучете кроз више облика новинарског изражавања и кроз више рубрика а кроз целе новине.

Да ли постоји неки текст који сте написали који бисте издвојили да је изазвао одјек народа?

То је јако смешна прича која је сасвим случајно настала. Објавили смо текст о посветњељу месеца, наравно прича има своју предисторију пошто је ‘9999 било апсолутно помрачење Сунца па је кружила прича како се не сме излазити напоље. Ја сам одмах те недеље написао текст, хтијући да изведем контру, пошто је било помрачење Сунца хајде сада нека буде текст о посветљењу Месеца. Међутим моја тадашња уредница није имала ту врсту смисла за хумора и није пустила да се текст објави. После пуних пет година ја добијам прилику да у склопу летње шеме и то као први текст, објавим текст под називом ,,У царству посветљене луне“ и наравно цела прича је измишњена.Све остало је историја али много зануимљива. Ту смо уствари видели колику моћ имају медији и било нам је драго када смо видели колико грађани Панчева заправо верују листу ,,Панчевац“. Мада такође сви они који су пажљиво читали текст могли су да закључе да је крајња шала у питању.

Да ли бисте новинарство пре назвали уметношђу или професијом од које зарађујете новац за живот?

Ја сматрам да је за бављење новинарством јако битно имати страст према овом послу, никако то не сме бити професија од које зарађујете за живот. Добар новинар треба да ужива у угледу јавности и то не да би нахранио сујету, него да људи стекну поверење у браниоца демократије.

Зашто је важно да постоје професионални медији и да је слобода јавне речи загарантована?

Зато што то није ствар сваког појединачног медија да ли ће имати коректне услове за рад, него што у друштву у којима не постоје слободни друштвени медији не постоји комуникација између сукобљених или задужених друштвених група.

Шта је Ваш следећи план конкретно у вези са Вашом новинарском школом?

Мој тим и ја имамо план да правимо нову медијску сцену у граду, ово друштво је толико болесно што значи да све мора да се прави ново, а то су медији, странке,невладине организације, студентске организације, хуманитарна уружења, духовна и стручна удружења и тако даље. То морају да раде млади људи који се још нису разбежали, народски речено по белом свету. Моја генерација је дала свој допринос и покушала нешто да промени и да остави свој траг у том покушају унормљавања овог друштва. Међутим тек сада видим да се ништа значајно није променило. Од првог маја ове године мој тим и ја подигли смо сајт, са пуно ентузијазма и амбиција, ,,Панчево си ти“ или Pancevo.sity, које ми зовемо стање свести ПСТ у коме заправо покушавамо да реафирмишемо све оне вредности новинарства које су дуго година у Србији потиснуте или чак и више не постоје. Ни сам назив сајта није случајан има велику симболику.

Да ли сте у неком периоду помишљали да престанете да се бавите новинарством, због тога јер нисте могли да се изборите за своје мишљење?

То је дефинитивно био период када сам својевољно отишао из ,,Панчевца“ јер више нисам могао да контролишем редакцију у смислу да је организујем. Никада нисам могао себе да замислим да радим у редакцији у којој имам уредника од кога не могу ништа ново да научим. Тада сам упркос свему остао без једног емотивног дела себе и то је била цена коју сам морао да платим јер сам осећао да морам да останем доследан. Опет бих исто урадио.

 

Миљана Вранић