Вицеви за које сам навијао углавном су пролазили незапажено, а онда напишем неку будалаштину и публика умре од смеха. Тако је и боље, јер када направиш себи шаблон за духовитост, упропастиш се
Војислав Жанетић је широј јавности познат као сценариста Индексовог позоришта и колумниста Вечерњих новости, али мало је познато да је истовремено власник маркетиншке агенције „Мозаик“, аутор једне дечије књиге и писац сценарија за филм „Потера за срећком“. Видно уморан, између два састанка, говорио је о свом детињству, случајном упису на Филозофски факултет, о томе шта повезује све области његовог рада и како је изгледао његов кратак улазак у свет српског филма.
На вратима његове канцеларије стајао је натпис “Ако су врата затворена, РАДИМ!“. Накратко је подигао поглед са рачунара, обратио се са „Ђе с’ мала“ и руком показао да седнем у фотељу преко пута радног стола. На зиду мале канцеларије висила је слика Мики Мауса који вришти, а која заправо представља пародију на чувену слику „Крик“ Едварда Мунка. Попивши чашу воде, пажљиво је саслушао питања и потом се присетио догађаја који су обележили његово детињство.
„Занимљиво је да сам сам себи правио играчке, пошто нисмо имали много пара. На пример, шах може да постане одличан фудбал уз помоћ једног кликера и ако се ослободиш шаховске табле.“ Објаснио је да никада није научио како треба да гледа телевизију јер је одрастао уз радио и емисију Весело вече. Као хероја свог детињства издвојио је Бранислава Нушића чија је сабрана дела његова мајка купила на кредит. На његовом лицу појавио се широк осмех када се присетио свог првог грамофона који је био наранџаст и који је могао да се спакује у кофер. Једине две плоче које је имао биле су плоче Корнелија Ковача и Бијелог Дугмета које је, по сопственом признању, слушао преко две хиљаде пута.
Присетивши се прозора своје собе који је гледао на стадион ЈНА, објаснио је да је сваког 25. маја уживо посматрао ватромет приређен у част другу Титу. „Детињство и рана младост су доба у којем вам се урезују најјаче слике које се тешко икада могу заборавити. Људи који оболе од Алцхајмера се враћају управо у детињство јер су им то једине преостале успомене. Ево оволико од мене да забележите да једнога дана кад будем тешко болестан од Алцхајмера, моје дете може да чита како ми је било кад сам био мали“, рече и слатко се насмеја.
НЕСУЂЕНИ ФИЛОЗОФ
Иако је био један од најбољих студената своје генерације, студент филозофије постао је сасвим случајно. „Журио сам на море пошто сам после тога морао да идем у војску. Оставио сам ћалету своја документа и рекао му да ме упише на неки факултет друштвеног смера.“
На тренутак је застао како би обрисао наочаре о сиву ролку, а потом је наставио, „када смо се после три недеље чули телефоном рекао је да ме је уписао на Филозофски факултет, јер му је то било најближе, а имао је и неког друга кога дуго није видео.“ Желео је да као филозоф буде координатор тима који се бави проучавањем вештачке интелигенције, за шта му се и пружила прилика када му је понуђена стипендија у Америци коју стицајем околности никада није искористио. Студије на Филозофском факултету прекинуо је при самом крају из породичних разлога, те је дипломирао тек пре неколико година на једном од, како сам каже, „ових модерних факултета“.
Након прекида студија писао је колумне и сценарија за представе Индексовог позоришта. „У тешким временима деведесетих буквално сам преживљавао од карата које смо продавали. Рад на тим представама за мене је био нека врста менталног чистилишта и могућност да политичке догађаје тог времена обрадим и посматрам са ведрије стране, и да ту ведрију страну пружим људима као утеху.“ Признао је да се трудио да забави људе, али да никада са сигурношћу није знао шта ће публици бити смешно.
„Вицеви за које сам навијао углавном су пролазили незапажено, а онда напишем неку будалаштину и публика умре од смеха. Тако је и боље, јер када направиш себи шаблон за духовитост, упропастиш се.“ Истим принципом водио се и у писању колумни које је објављивао у листовима Дневни Телеграф, НИН, Европљанин и последњих година у Вечерњим новостима.
Пошто су теме о којима пише углавном намењене одраслима, како сам каже, ради равнотеже објавио је и књигу за децу „Бића о којима мало знамо“ за коју је освојио Невенову награду за књижевност. На питање колико му значе признања која је добио, кратко је одговорио: „Ништа!“. „Апсолутно ми ништа не значе. Пишем зато што је то начин да вежбам своју вештину и кажем шта мислим, или само једно од та два. Драго ми је ако ћу тиме понекад некога забавити, јер ако је то мој идол Нушић радио зашто не бих и ја. Имао сам срећу да сам аплаузе добио са двадесет и шест година, тако да ме више не фасцинирају“, рече сасвим озбиљно.
Маркетингом је почео да се бави ненадано, тако што га је добар пријатељ замолио да напише рекламу за његову компанију. Захваљујући тој реклами добио је посао у једној маркетиншкој агенцији и у првих шест месеци рада освојио чак три међународне награде. Данас је са својом животном сапутницом Јелисаветом власник агенције „Мозаик“. Оно што је заједничко свим овим областима је, како објашњава, писање. „У ствари ја се не бавим писањем, ја се бавим пискарањем“, говорио је и уједно вртео хемијску оловку у руци, „писање је озбиљна ствар, то је радно време од осам сати, а ја не могу томе толико да се посветим. Пишем за рекламе, за Индексово позориште, пишем понекад и за филм, али ни у једној од тих ситуација нисам био професионалац. Ја сам заправо професионални аматер“, изговорио је и поново се гласно насмејао.
ШПОРЕТ НА ЛОТОУ
Као филмски сценариста опробао се само једном у филму „Потера за срећком“. Каже да га је мотивисала жеља да искуство из Индексовог позоришта преточи у визуелно штиво у коме нема дневне политике. „Направио сам малу српску бајку, у којој су криминалци неуспешни, поштени људи добијају новац, а уседелице се удају. Тај филм је о Србији каква ваљда само на филму постоји.“ Његов омиљени професор на Филозофском факултету имао је рад који објашњава зашто је теоријски логички оправдано да људи мисле да су много мање шансе да на Лотоу добитна комбинација буде 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 – него нека друга. Овај филм је за тему имао извачење Лото комбинације са рекордним добитком. „Закон веоватноће и ја смо се сретали неколико битних пута у животу.
Моја покојна мајка живела је од лутријског до лутријског извлачења, гајећи вечиту наду да ће јој тежак живот бити прекинут чаробним дејством фортуне. Једном је добила и шестицу на Лотоу, а за добијени новац купила је шпорет“, рече помало иронично. Закључио је да је у коцки добитник најчешће неко други, а још чешће сигурни добитник онај који је организује. Испричао је и да филмом није сасвим задовољан јер је већа комедија било прављење филма, него сама комедија која је снимљена за свега пет месеци. Схвативши да је већ подне и да га чека наредни састанак, лагано је устао са столице, покупио мобилни телефон и паклу цигарета и испратио ме до излаза.
