Прича о једном ТИМУ – зато волимо кошарку

Крај сезоне 2010/2011, још један вишемилионски пројекат је пропао. Прошло је 15 година, а Олимпијакос упркос енормним улагањима браће Ангелопулос не успева да освоји ниједан трофеј који није национални куп. Земљотрес светске економске кризе епицентар је доживео у Грчкој – криза је већини била маћеха, али Пирејцима је била мајка. Улагања у тим морала су да се смање за више од 50%, а изнуђени потез власника клуба испоставио се као највизионарскији који су икада повукли – уместо групе прескупих индивидуалаца, створен је ТИМ. Две године касније, Олимпијакос је државни првак и двоструки европски шампион.

Године 2010. просечни НБА играч Џош Чилдрес примао је око седам милиона долара по сезони, а у тој екипи још су се налазили Клеиза, Теодосић, Бурусис, Скорцанитис…

На фајнал-фору у Паризу победили су Партизан у узбудљивој завршници, али их је тада моћна Барселона одучила од кошарке у финалу – 86:68.

Годину дана касније, са Дудом Ивковићем као тренером, али и даље са бројним непланским куповинама (Нестеровић, Нилсен…) Олимпијакос није могао више од четвртфинала Евролиге и елиминације од Монтепаски Сијене. О прекиду доминације Панатинаикоса у националном првенству није било ни говора.

Ипак, у тој сезони обављена је кључна куповина за потоње успехе – доведен је Василис Спанулис, и то из редова највећег ривала Панатинаикоса. То је био најефектније потрошени новац браће Ангелопулос откад су у клубу. А, то бар знамо, током година су га трошили много и неефикасно.

Управо је Спанулис био камен темељац тима који ће завладати Европом. Прошле године изостала су мегаломанска појачања, звучна имена, није се баратало бројкама од којих се врти у глави, али доведени су борци, играчи спремни да се жртвују за успех колектива.

Слукас је враћен са позајмице у Арису, Папалукасу је пружена шанса, а доведено је и неколико одличних клупских играча – Антић, Принтезис и Кајл Хајнс из Бамберга, који је највеће откровење. Касније је стигао и Ејси Ло, а преокрет у сезони и додатну чврстину у скоку донео је Џои Дорси.

Олимпијакос се ушуњао на фајнал-фор у Истанбулу, тамо се реванширао Барселони за пораз од пре две године, а онда је у спектакуларној утакмици победио ЦСКА 62:61 у мечу у којем је губио са 19 поена разлике.

Честитке су редом стизале, за борбеност, тимски дух, али уз обавезни додатак да је Олимпијакос имао много среће. На крилима европског трофеја Пирејци су постали и шампиони Грчке, била је то сезона коју су сви у Олимпијакосу дуго сањали. Сан је постао јава, али ваљало га је одржати у стварности и доказати се бројнима који су тврдили да „и ћорава кока убоде неко зрно“.

Пред ову сезону Јоргос Барцокас на месту тренера заменио је Душана Ивковића, човека који је осмислио овај тим, али осовина ратничке екипе из прошле сезоне остала је на окупу.

Почело је климаво, два пораза у прве три утакмице, али онда је Олимпијакос нанизао седам тријумфа. Упркос изврсној игри и чињеници да су браниоци трофеја, ’црвено-беле’ је ретко ко узимао за озбиљно.

У веома неизвесној групи Олимпијакос се пласирао у плеј-оф, а тамо је тек у мајсторици елиминисао Анадолу Ефес. Тај пети меч био је још један у којем су Пирејци демонстрирали невероватан карактер – изгубили су претходна два меча, Турци су у Атини имали +15, али се Олимпијакос домогао фајнал-фора.

Слично као претходне године, многи су констатовали да је Олимпијакос залутао у Лондон и да ће их ЦСКА испрашити и тако се реванширати за несрећни пораз од претходне године.

Десило се тотално супротно. Олимпијакос је Московљанима урадио оно што је баш Пирејцима чињено претходних година – искористили су то што су играчи ЦСКА били спутани притиском великог новца и високих очекивања.

Барцокас је одржао тренерски час Месини – центри ЦСКА једва да су примили и неколико лопти на ниском посту, а управо је то требало да буде највећа предност Московљана. Предвођени бриљантним Хајнсом Грци су били супериорни и у скоку (41-29), а искакањима центара после пика Теодосић је потпуно затворен.

Пирејци су све акције супарника знали до детаља, били су агресивни и без грешке су преузимали у одбрани. Олимпијакос је на полувремену имао само 12 поена предности зато што је Московљане како-тако ишао шут за три поена. Када је у трећој четвртини и то стало, Пирејци су лагано увећавали предност, а ЦСКА пуних 12 минута другог полувремена није постигао нити један кош из игре.

Предност је расла до +21, ЦСКА је био растурен.

Уследило је велико финале, Реал Мадрид је био у сличној ситуацији као Олимпијакос прошле године, пошто од 1995. године чека титулу европског првака. Почео је ’краљевски’ клуб рафално – Љуљ и Фернандес погађали су из свих позиција и Реал је после десет минута водио са 27:10.

Ту долазимо до можда и кључног елемента у успеху Олимпијакоса, често препознаваног, али исто тако често потцењиваног – ’хемија’ међу саиграчима.

Наставили су да се боре, као и много пута у претходне две године, а овога пута бљеснуо је Ејси Ло – играо је фантастичну одбрану, маестрално је контролисао ритам утакмице (убрзавао и успоравао по потреби) и погађао је када је требало.

Спанулис, који се у првом полувремену није уписао у стрелце, у наставку је експлодирао и убацио је 22 поена доказавши зашто је МВП Евролиге.

Али оно што Олимпијакос разликује од осталих екипа јесте што свако даје огроман допринос и ничији поени немају додатну специфичну тежину, па ни Спанулисови. Колико је само значајан био кош и фаул Шермадинија, закуцавање Папаниколауа после украдене лопте, Перпероглуови погоци у првом и другом полувремену или Антићев шут из очаја којим су Грци смањили на 27:13… Сви ти тренуци само су део слагалице који је Олимпијакосову машинерију поново одвео на европски врх.

Прича о Олимпијакосу у суштини је прича о структури и саставу. Структуру и састав треба разликовати. Састав су само елементи или делови целине, а начин повезивања тих елемената гради структуру. Олимпијакос је кохерентна структура у којој сваки играч има конкретну сврху која је у нераскидивој вези са сврхама осталих играча и потребама екипе као целине. Неки тимови заувек остану на нивоу састава, ма колико на папиру вредели…

Зашто је већина неутралних љубитеља кошарке била уз Олимпијакос у Лондону? Зато што је спорт једна од ретких сфера живота, можда и једина, у којој Давид и даље може да победи Голијата. Зато што је Олимпијакос доказао да новац некада не мора да буде најважнији. Зато што је Олимпијакос показао да је кошарка тимски спорт у којем максима „сви за једног, један за све“ досеже свој пуни смисао. Зато што нас је Олимпијакос подсетио зашто волимо кошарку.