Нећу да Гуглам, хоћу да Разговарам

Када смо и како престали да разговарамо, питам се већ неко време.

Телевизија, интернет са Гуглом, Википедијом, Фејсбуком, Твитером и осталим чудима учинили су прави дијалог међу људима (само привидно) излишним, беспотребним у највећем броју случајева. То за собом повлачи две озбиљне реперкусије. Прва, знања су нам механичка, бубаличка, а ставови нестабилни јер никада нису прошли праву проверу. Друга, људи постају све отуђенији јер више нису нужно упућени једни на друге.

Добар другар, иначе запослен у приватној програмерској фирми, испричао ми је анегдоту са посла. Како се тек недавно запослио, а познато је колико је наше високо образовање усклађено са стварним потребама послодаваца и запослених, неке ствари нису му биле најјасније. И тако, оде дечко да поразговара са надређеним… „Шта ми долазиш за такве глупости, кад то можеш да изгуглаш?! Дођи после да разговарамо“, саопштава шеф. Када ИЗГУГЛА (шта ли би В.С. Караџић рекао о том глаголу), неће бити потребе за разговором, знао је то добро и мој другар.

То је само један од безброј примера колико људи ниподаштавају вредност дијалога, најбољег оруђа за стицање нових знања, утврђивање старих и подсећање на заборављена. Јер једино у разговору са другим људским бићем неопходно је да изнова проналазимо аргументе за потврду својих становишта, а сваким новим излагањем и сами их боље разумемо. Компјутер, телевизија и новине пружају нам неопходну али суву, основну информацију, која ће бити недовољно схваћена или заборављена ако није освежавана, изазивана, доказивана и оспоравана.

Кроз културни дијалог са људима могу се ревидирати сопствене позиције или бар сазнати да постоји и страна која другачије мисли и која у своје ставове снажно верује и брани их једнаком страшћу као ми своје. Такав разговор подстиче, духовно нас обогаћује и утиче да властито мишљење побољшамо и искристалишемо. „Јао, немој да причамо о политици, молим те!“, „Само не о религији, живота ти“, неретко се чује чак и у студентским групама, које би требало да су радознале, амбициозне и напредне. Оправдање сличне молбе најчешће је „то је тешка тема“ или „само ћемо се свађати“. Па, нећемо ваљда једино да разговарамо о спорту/козметици и девојкама/момцима? Не дај Боже о „Фарми“ или „Великом брату“. И, човече, није свака дискусија свађа, како само то људи тешко схватају. Ти ми реци нешто са чиме нисам сагласан, научићу нешто ново, поразмислићу, можда ме убедиш да променим став или ја тебе. А, чак и ако не, корист је поново присутна и више него очигледна.

„Искуство ме научило да оно што не можеш објаснити самоме себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути неким дијелом слике који се наметне, тешко изрецивим осјећањем, јер се скрива пред муком сазнавања и бјежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је неопходна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негдје у теби, и ловиш је, њу или њену сенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, када почне да схвата. Слушалац је бабица у тешком порођају ријечи. Или нешто још важније. Ако тај други жели да разумије“, написао је Меша Селимовић у „Тврђави“.

Ако желимо да наше знање буде кохерентна целина, а не само збир делова, морамо непрестано да га преиспитујемо и когнитивно повезујемо делове, као и да будемо спремни на промене. Огромна је разлика између људи са стабилним ставовима, они су увек отворени за дискусију, и оних са ригидним, који „одувек све знају“ и чији ставови су непроменљиви. Први стално пролазе провере, траже их, а становишта прилагођавају новим сазнањима, док други немају храбрости да буду доведени у питање. Ако желимо знање као структуру и стабилне ставове, дијалог је витално средство.

Даље, разговор је нарочито значајан у данашњем хаотичном свету у којем смо свакодневно преплављени хиљадама информација. Читајући текст Томаса Ериксена, сазнао сам да један примерак недељног издања листа ’Њујорк тајмс’ садржи више информација неголи што је једна образована особа из 18. века могла да стекне током целог живота. Како уопште у том мору података, чињеница и спекулација да се концентришемо на неколико тема, да њих дубље истражимо?

Некада се упитам да ли је циљ, не знам чији, да се људи погубе у хрпи информација и да само постану машина за примање, а не прерађивање истих? Разговор је вероватно најзначајнији механизам у одржавању самосвести и одбрани од медија који нам, циљано или не, колонизују ум и остављају нам све мање простора за критичко промишљање.

Клинци више не питају ћалета ко су били Тито и Стаљин, већ трче да затворе врата од собе и укључе Мозилу (ако уопште желе да знају). Штета, јер тата би вероватно имао и неку причу из тог доба или би убацио неку пошалицу, лакше би се све запамтило, а и отац и кћерка/син би се лепо испричали, а то није ни банално ни занемарљиво као што се на први поглед можда чини. Овако ће дете заборавити шта је прочитало чим одгледа серију, а отац ће се забринути што му је клинка/клинац непрестано пред компјутером и сећати се како је он са својим старим много чешће разговарао.

Ту долазимо до друге последице – отуђења. Фиксни телефон, мобилни телефон и СМС поруке, па затим и-мејл, Фејсбук и остале ’социјалне мреже’, као да сваким новим ступњем технологије људски контакти постају све посреднији.

Да не бих био погрешно схваћен, све наведене ствари имају много више позитивних него негативних аспеката, али проблем је што се први непрестано истичу, док су потоњи скрајнути и као да представљају неку врсту табуа. Дивно је што сада имам лакши начин да комуницирам са родбином у Великој Британији, али је поражавајуће што деца која живе у истој згради одржавају контакт на исти начин. Да то није нимало наиван проблем, видеће се тек на генерацијама које потпуно одрастају уз глобални мултимедијални систем, Андроид, Ајфон итд.

Људи се све мање виђају и мање се друже, а већина то не увиђа. Како другачије протумачити текст у једном од наших најтиражнијих дневних листова: реч је било о надареној девојчици (заборавио сам јој име), али поента је да новинар у једном тренутку закључује како девојчица нема много пријатеља, али јој нису ни потребни јер их има доста на Фејсбуку. Каква инспиришућа порука новинара будућим нараштајима. Да није тужно, било би смешно.

А када у факултетском уџбенику прочитамо да је останак уз ТВ или сл. легитиман изговор да игноришемо позив друштва да изађемо напоље, онда је то већ урнебесно смешно. Или је ипак и даље тужно?

Момак и девојка се упознају и размене бројеве телефона. Уколико неко одлучи да, уместо СМС поруке или ’адовања’ не Фејсбуку, позове оног другог да закаже састанак, у највећем броју случајева прогласиће га чудаком. Јер, Боже мој, какав то човек одмах зове телефоном и дозвољава себи ’толики’ степен блискости? Стварно чудак. Мора да су пре мобилног телефона сви били чудаци. О фиксном да и не говоримо.

Младић у аутобусу који служа МП-3 плејер у потпуности је одсечен од света, његов однос са околином је непостојећи, нема чак ни оне „потврде постојања“ других људи толико значајне за психолошко здравље, а о којој је писао Ерик Берн у књизи „Коју игру играш“.

Пре два-три месеца у насељу у ком живим целога дана није било струје. Разговарајући после са комшијама, установио сам да је то био један од најлепших дана у години. Ишло се у госте на кафу и грицкалице, клинци нису играли Воркрафт, него су отишли на пољану и пикали фудбал, или на терену играли баскет или су симпатично импровизовали тенис на шеталишту. Једноставније речено, људи су се више дружили и то их је усрећило. Не кажем да би једном недељно требало искључивати струју, али горенаписано наводи на размишљање. Било је још сличних примера.

У крајњем случају, и ова рефлексија о благодетима људског вербалног контатка настала је као последица истог. Зато сам захвалан својим драгоценим пријатељима јер ме неуморно подстичу на размишљање и указују на различите путеве. Надам се и трудим се да одговорим на исти начин.

Људи, разговарајте!