Последње уточиште у Рузвелтовој

  Стара изрека каже: „Погледај каква гробља има народ, па ћеш га препознати“. На Новом гробљу у Београду почивају највећи великани српске историје.

 

 Кишовит и тмуран дан. Полако се спушта магла и спрема се невреме. Све је тихо. Чује се само плач старије жене. Проседи господин, намрштена погледа са свећом у руци, жури да не би покисао. Двојица радника Јавног комуналног предузећа пролазе машином за чишћење и ремете тишину. Ту је и чувар. Намргођен, са рукама иза леђа шета се између гробова загледајући их. Камен до камена, плоча до плоче, и свака има своју историју.

Ново гробље је настало још давне 1886. године. Наиме, Старо београдско гробље се некада налазло у Савамали, одакле је, по наредби кнеза Милоша Обреновића 1826. године премештено на Ташмајдан. Због недостатка простора и ширења града оно је поново добило ново место и то изнад некадашњег Булбулдерског потока у Рузвелтовој улици, где се и данас налази.

Стара изрека каже: „Погледај каква гробља има народ, па ћеш га препознати“. Овде почивају највећи великани српске историје. Нобеловац Иво Андрић, затим Милош Црњански, Бранко Ћопић, Данило Киш…Мајстори са четкицом Паја Јовановић и Милић од Мачве и господари позоришних дасака Зоран Радмиловић, Мија Алексић… Алеја великана је и последње уточиште члановима династије Обреновић и премијерима Николи Пашићу и Зорану Ђинђићу. Иво Андрић је једном рекао: „Сви ми умиремо једном, а велики људи два пута; једном када их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“. Споменици ових људи су део наше историје и подсетник српског културног наслеђа. Најразличитијих облика и материјала они престају да буду фино обрађен камен и постају најлепша уметничка дела. На врху гробља налази се спомен браниоцима Београда. Бронзани војник са пушком и заставом у руци, а испод њега пали орао симбол пораженог непријатеља, рад Живојина Лукића.

Мало даље је руско, јеврејско, француско и остала гробља људи најразличитијих порекла и нација. Понекад изгледа да је Београд током прошлости био нека врста скитнице. Луталица који је осуђен да стоји на свом месту, а да сви долазе ка њему и да тако многи у њему и остану.

Испод  осушене крушке налази се споменик уплаканог дечака са лоптом у руци. Остарело дрво чува га од кише и брани од сунчевих зрака. Често се у ваздуху осети мирис тамјана и изгорелог воска. Споменици, велики или мали, простих или необичних облика, сваки од њих носи своју причу. Уклесана слова говоре о пролазности живота, љубави, о тужним судбинама и патњи.

 Пада мрак. Проседи господин поново жури, али сада у другом смеру и више не носи свећу. Долази други чувар. Капи кише сливају се низ мермерне плоче. Чистачи завршавају смену, а плач жене се више не чује. Поново је све тихо.