ОД ХАТИШЕРИФА ДО ТУРИСТИЧКЕ АТРАКЦИЈЕ

После султановог Хатишерифа 1830. године који је Србији донео аутономију и слободу вероисповести, кнез Милош је поставио задатак да се обнове и изграде нове цркве. Ослободио је житеље Миријева плаћања кулука, након чега приступају изградњи своје цркве. Подигнута је 1834. године на темељима старе цркве, а део материјала је, уз одобрење кнеза Милоша, узет из разрушеног манастира у Сланцима. Највише је страдала у периоду између два светска рата. Аустријанци су скинули и однели сва три црквена звона и добар део инвентара. Све до 1931. служила се само једним звоном које је набављено прилозима Миријеваца, а након тога су приложена нова звона која су и данас у употреби. У току Другог светског рата на звонику цркве чувани су списи владике Николаја. Тамо их је крио тадашњи свештеник и за то нико није знао, чак ни чланови његове породице. Касније, уз помоћ владике Лаврентија, списи су прокријумчарени преко границе да би се могли штампати у Дизелдорфу.

Улога и значај овог храма мењали су се временом. Порта је била место где су се одржавали зборови мештана који су расправљали о важним питањима и проблемима. Суочени са послератним стањем које је било неповољно по цркву, организовали су се тајни састанци где је прикупљана новчана помоћ и друге донације.

Средином седамдесетих година почиње период модернизације. У дотадашњем селу Миријеву граде се прве вишеспратнице и расте број новопридошлица, што је изазвало негодовање староседелаца. Црква је одиграла улогу кохезионе силе и успела да уједини две непомирљиве групе инсистирајући на уједињавању и међусобном поштовању.

Деведесетих година испратила је нове немире и пружала уточиште свима онима којима је то било неопходно.

За време НАТО агресије у подрумима црквене капеле и канцеларије скривале су се миријевске породице.

У порти су се одржавали и протестни зборови незадовољних житеља који су се касније прикључили великим демонстрацијама и свргавању Слободана Милошевића са власти.

Под зубом времена, црква је полако пропадала и споља и изнутра. Испуцала фасада, мемла и избледеле фреске учинили су је непријатним местом за боравак, а осетно се смањио и број верника који су је редовно посећивали. Почетак новог миленијума дочекала је са новом управом, која је пред собом имала тежак задатак опоравити храм и обући га у ново рухо.

Црква је 2014. године прославила 180 година свог постојања, што је сврстава међу најстарије на територији Београда. Поводом овог јубилеја, прикупљене су донације, и после готово два века, црква је доживела трансформацију. Неугледна порта цркве је претворена у велики парк. Травњак и украсно жбуње заменили су голо земљиште.Из велике стене извире вода која тече до самог подножја порте, пролази испод каменог мостића и улива се у фонтану окружену цвећем. Фреске које су се једва назирале сада су рестауриране и прекривене новим, живим бојама.

Данас, она више нема само улогу верског објекта, већ и места где мештани могу да се одморе и опусте. Лети је двориште пуно људи и деце који долазе из разних крајева Београда, па и Србије. Привукла је и пажњу једног културно – уметничког друштва из Мелбурна које је организовало приредбу у порти, а прилог о томе је емитован на локалној телевизији у Аустралији.