За Ненада Благојевића се не може рећи да је само новинар. Он је много више од тога. Нешто више од годину дана води свој необичан блог Приче са душом. Својим причама враћа веру о успешним људима, о животу на селу и необичним хобијима. Каже да кроз приче преноси две ствари- информацију и емоцију. „Мотивација ми је када су људи задовољни и када их моје приче наведу на акцију и размишљање. Као у позоришту“ каже Ненад.
Поред тога, он је и лиценцирани туристички водич, члан је Удружења новинара Србије, организације Млади за туризам и Удружења франкофоних новинара Србије. Воли да путује и пише о свему ономе о чему други медији мало или уопште не пишу. Наравно, таква свестраност и необичност није остала непримећена. Уследиле су награде Министарства
туризма Сејшелских острва за промоцију те афричке земље, награде за истраживачко новинарство „Гордан Ранитовић“ , поводом животних прича објављених у часопису Лиса, а недавно је и добио награду ФОСДИ-ја за причу о женама у војном оркестру. „Драго ми је када их добијем, али награде нису и не треба да буду једини циљ новинару. Својим највећим успехом сматрам то што сам успео да се осамосталим и остварим своје идеје“ , скромно каже Ненад.
Оно што његове приче чини другачијим и посебним је то што свака има срећан крај и читајући их стварно помислите да је лепо живети у Србији, што он и жели да покаже. Иза сваке његове приче стоји слика, истинска личност, сати путовања и одлазак на место догађаја кад год је могуће. „Свиђа ми се та уређивачка слобода, да могу да објавим када ја нешто желим и када сматрам да је време за ту причу, а то у новинама не може увек. Као новинар и уредник сајта, самостално одређујем наслове и поднаслове, текст, дизајн и фотографије. Немам сараднике. А то није увек сјајно. Радим са минималним техничким условима. У торби увек имам диктафон, полупрофесионални фотоапарат, оловку и свеску. Научио сам да пренесем срж. Често ми кажу да су моје приче прекратке, али ја мислим да је то савршена дужина која држи пажњу. То је новинарска уметност да се добра прича уклопи у 5.000 карактера“ , наводи овај новинар одговарајући на питање како то изгледа када сам уређује свој сајт.
Новинарство је заволео још у детњству. Свакодневно је слушао радио „Сремчицу“ и храбро се одлучио да се обрати газди радија. „Једног дана сам позвао газду и рекао му: „Желим да радим код вас“. Са другарицом сам убрзо почео да уређујем и водим дечију емисију „Ко се с нама дружи“ која је ишла недељом. Од зарађеног џепарца скупљао сам паре за екскурзију и на трафикама куповао часопис Хупер, који смо делили слушаоцима. Нисам знао како се то ради, али газда Пера је осетио да сам то волео и пружио ми шансу. Убрзо ми је дао да будем музички уредник и да сарађујем са издавачким кућама. Мењао сам радио станице и до своје осамнаесте године прошао доста тога“, каже Ненад, присећајући се почетка новинарске каријере.
Потом је, у двадесетпрвој години, прешао у штампане медије и писао за часописе: Ид, Ексклузив, Недељни телеграф, Жоли, Здравље и лепота, Лиса. Као и сваког младог новинара у почетку су га интересовале највише познате личности а прве приче са душом почеле су сасвим случајно- када му је пријатељица поверила како је упознала момка из Француске за којег се удаје. Недостатак могућности за креативност један је од разлога што је напустио компанију у којој је имао одличну плату. Одважно је запловио је у тада непознат свет интернета и покренуо блог, као наставак онога што је писао у Лиси. „Пропуштао сам идеје и путовања јер би уредник проценио да то није занимљиво, а ја сам убеђен да би добро прошло код читалаца. После би ми било жао када би исто то неко други објавио. У мени се све то накупљало и имао сам идеју да се у неком тренутку осамосталим. Када у Лиси више није било места за моје приче, односно кад их је било превише, схватио сам да бих могао сам да правим целе новине и да покажем да главни уредници нису у праву када кажу да на нашим просторима пролазе само приче о познатима, криминалу и црној хроници“ рече Ненад, откривајући нам своје разлоге за писање блога.
Сваки почетак је тежак и то је и он осетио када је кренуо са писањем блога. Мало је било оних који су га подржали. Углавном су га питали да ли је нормалан и ко ће то да чита, али он је био истрајан и започео свој сан. „Сам финансирам путовања по Србији. У почетку нисам имао спонзоре, а сада их је неколико. Мој блог месечно има око 50.000 читања, а у 2015. години прегледано је око 300.000 страница. Сада када све иде узлазном линијом, зову ме да гостујем у емисијама, да дајем интервјуе. Увек у свесци имам по тридесет прича које чекају и које бих могао да делегирам новинама јер не постижем сам да их објавим. Желео сам да ствари иду природним путем, да читаоци сами дођу. Али никада нисам задовољан. И када сам објавио свој први текст на блогу о Амини из Новог Пазара и када је он имао 1.300 читања нисам знао да ли је то добро или лоше“, прича Ненад.
Проблем који није имао у штампаним медијима дочекао га је на интернету. Многе велике медијске куће су користиле његове текстове без навођења и потписивања њега као аутора и то га је највише љутило. Због оваквог понашања великих медија Ненад је био приморан да закључа свој сајт и заштити своје приче од копирања.“Мени је нормално да новинар буде креативан, а данас је све copy-paste. Ја разумем и да колеге немају времена, али новинарство не може да се ради из канцеларије. Добар новинар који уме да опажа, да пронађе добру тему и који није преписивач, мора да оде на терен. А то је нешто што данас новинари све мање раде. Новинарство у великим издавачким кућама има проблем са садржајем. Све је мање великих новинара. Млади немају од кога да уче. На челу медија су често менџери који не знају како настаје добар текст. А новинарски текстови се не праве од твитова и фејсбук статуса. Ту су сати и сати путовања и писања. А данас се све своди на те кликове. И мора константно да се ради. Мораш да инспиришеш читаоца да прочита баш твој текст. Али, на првом месту је квалитет. Важно је да људи када прочитају- буду задовољни. Ја сам свестан да идеју не могу да заштитим и волим када добра прича оде даље. Ма нека и препишу све, само нека потпишу Приче са душом“.
За себе каже да је визионар и велики оптимиста. Интуиција је његова животна водиља. На питање колико му често кажу да је душа од човека, са осмехом одговара: „Прилагођавам се људима и увек се исто понашам. И када сам имао велику плату и даље сам живео у свом стану на Канаревом брду, а не у изнајмљеном стану у центру града. Мислим да се нисам уобразио. Доста сам научио од странаца о том једноставном животу. Био сам код веома богатих људи у иностранству који живе врло једноставно. Сматрам да квалитет увек пролази. И то што толико путујем и што сам добио награде и приче које имам, све је то след неких добрих околности и упознавања људи у правом тренутку. Некад ствари не могу добро да се процене и учим на свом искуству. Волим да пронађем занимљиве људе и покажем да је идеја о позитивној промени у нама, да се може бити срећан. Вером и вољом у себе човек може много да уради. Човек треба сам себи да улепша живот“.
