Горислав Папић је уредник и новинар РТС-а. Овај рођени Сарајлија, осам година радио је у НИН-у, да би затим прешао на РТС. По доласку на јавни сервис кали се у емисији „ОКО“ под менторством Зорана Станојевића. Преузима емисију „Распакивање“ и по завршетку емитовања исте, враћа се у „ОКО“ али у улози уредника и водитеља. Одрастао у Новом Бечеју а већ деценију ипо живи и ствара у Београду. Завршио је Факултет политичких наука, а јавности постао интересантан када је за непуних недељу дана интервјуисао председника државе Томислава Николића и првог потпредседника Владе Александра Вучића.
Дуго година сте радили у НИН-у. Када сте почели да радите у тој редакцији имали сте непуне 22 године. Како сте тако млади доспели у један од напрестижнијих недељника на овим просторима?
Па то је јако занимљива прича. Када сам био студент, као ти сада, желео сам радим само у НИН-у. Међутим, на четвртој години факултета нисам имао амбиције да се још запошљавам. Тада је постојала стипендија фонда Карађоређевића. Било је толико много радова који су учествовали на том конкурсу да им је критеријум био просек изнад 9, а ја сам имао испод тога. Било ми је жао што сам се толико трудио око тог рада па сам позвао уредника НИН-а и понудио му рад да објави у НИН-у. Наравно, тај рад није обајвљен, јер је Слободан Рељић, тадашњи уредник самтрао да је то есеј и да није за објаву, али ме је позвао да радим у НИН-у. Тако да сам сасвим неочекивано почео да радим.
Преузели сте емисију „Распакивање“ од Антонеле Рихе. Њој се замерало да доводи само личности из политике. Чини се да сте преузевши емисију направили неку врсту преседана и „распакивали“ аутентичне личности из свих сфера друштва, попут Вујошевића, Додика, Шербеџије. Да ли је то тачно?
Да, јесте. Ја сам покушао да проширим поље распакивања. Тада сам био телевизијски неискуснији него сад и моја жеља је била да радим људе који су мени били занимљиви. На крају се испоставило да ти људи нису били занимљиви публици. Моја идеја је била да распакујем Асанжа, Сноудена, Обаму, Путина, међутим, суочио сам се са проблемом да емисија која иде у 21h на РТС-у 1, у прајм тајму, и бави се Асанжом, да већина људи не зна ко је Асанж, и то не може да обезбеди такву врсту гледаности која је неопходна за такав термин. Покушао сам да искорачим из тих политичких тема чак на спортске, па сам стицајем околности прешао на другу емисију.
Политичке странке сте упоредили са домаћим фудбалерима. ПУПС са Стојковићем, УРС са Пантелићем, ДС са Станковићем, СНС са Жигићем. Може се приметити да политичка дешавања поистовећујете са спортским, често фудбалом, најчешће кошарком. Како објашњавате то?
Ја мислим да је политика толико постала досадна да покушавам да нађем начин да текстови буду занимљивији а неке метафоре буду јаче. И то бих саветовао новинарима да раде. Ја веома ценим главног уредника „Danas“–а Зорана Пановића, јер он сјајно спаја поп културу и политику, рокенрол и политику, „Јужни ветар“ и фолк са политиком, тако да мислим да политику треба шире сагледавати, а ја пошто сам спортски манијак, поредим је са спортом. Пожељна је креативност код новинара, али се плашим да је све мање има.
„Три године играо сам у тиму са Меџиком Џонсоном српског новинарства. Лејкерсима је било потребно 10 година да се опораве од одласка Меџика…“, изјава је коју сте дали поводом смрти Александра Тијанића. Да ли себе сматрате Александровим наследником? Да ли сте ви Коби Брајант српског новинарства?
Ја сам ту изјаву дао петнаест минута после његове смрти. Хтео сам да употребим кошаркашку метафору зато што је он волео кошарку. С обзиром да је Меџик Џонсон разигравао Владу Дивца, ја бих био Дивац у том поређењу. Мислим да је Александар Тијанић Карим Абдул-Џабар српског новинарства. Мењао је све а остао је највећи. Џабар је остао упамћен по оном скај-хуку, хорогу који је био неодбрањив. Е то је био Тијанић, имао је неодбрањив ударац у новинарству. Александар је имао реченицу која је била једнако убитачна и неодбрањива као што су били хорози Карима-Абдула Џабара.
У жижу интересовања сте дошли када су за мање од недељу дана пред Вас сели председник државе Томислав Николић а затим и први потпредседник Владе, Александар Вучић. Да ли сте се уплашили разговора са њима?
Нема у новинарству страха. Једино је била специфична форма интервјуа који су трајали по 70 минута. Само је било тензије око интервјуа са председником. Емисија је била заказана за среду, а ја сам у уторак увече радио интервју са Душком Вујошевићем. За Тому се нисам припремао до дана интервјуа, када сам мислио да имам времена да се мало припремим до 21h за када је разговор заказан. На дан интервјуа, будим се око 10, зове ме Неша Стефановић и каже, мајсторе, Тома вечерас има вечеру с Јосиповићем, имаћемо интервју у пола 2. И ту је било панике око тога. Пола 11 је, немам ни једно питање, било је мало времена да се спремим, али мислим да је тај интервју чак био и бољи него онај са Вучићем за који сам имао пар дана да се припремим.
Шта је пресудно за добар интервју или емисију? Да ли добра припрема, расположење саговорника или Ви?
Све је то битно. Заправо је то све иста ствар. Тренутак за интервју са Вучићем је био јако лош. Он је буквално сишао са бине, где му је клицало двадесет хиљада људи, и после тог стања човеку је потребно да се опусти, попије пиће, а он је одмах после тога сео да разговарамо. С једне стране је сјајно за новинара кад у тако важном тренутку за саговорника има њега, а с друге стране је боље да се емоције слегну и да се рационалније разговара. Што се тиче припреме битно је да се стално чита. Ја се за емисије припремам цео живот, читајући свашта. Проблем наших новинара је што ништа не прате и не читају.
Колико се штампано новинарство разликује од ТВ новинарства?
ТВ новинарство је технички захтевније, али суштински није. Мислим да је штампано новинарство право новинарство. Оно је захтевније у интелектуалном смислу. Док пишеш имаш времена размишљаш о томе о чему пишеш, док на телевизији немаш. Штампано новинарство помаже у развоју размишљања. Штампа је природан пут сваког новинара. Бар је тако било, не знам да ли млади новинари имају амбиција да раде у штампи данас.
Једном приликом сте рекли да млади новинари одрастају на таблоидима и да је то јако лоше по новинарство. Постоји ли у Србији данас право новинарство, има ли наде за њега?
Новинарство увек постоји. Не мислим да су таблоиди као таблоиди лоши него су превише инструментализовани. Ја морам признати да сваког дана прочитам све таблоиде, чак мислим да кад су се појавили, они су одиграли врло битну улогу у српском новинарству. И нису они криви колико систем по коме друштво функционише. Србија је једна мала земља, у којој не постоји тржште ни за шта, па ни за новинарство, и мислим да ће новинарству бити све теже у будућности.
Последњи радови
Интервју недеље8. мај 2014.ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА
Студентски радови9. март 2014.Карим Абдул-Џабар српског новинарства