Калуђерица

Највеће „дивље“ насеље у Европи

Калуђерица – увек на лошем гласу, легло криминала
Ово је насеље у ком су улице ширине бициклистичке стазе и у ком још има људи који користе пољски wц. Када се спомене ово насеље наравно људима одмах прво падне на памет „нелегализовано насеље“, али Калудјерица је много више од тога. Пријатељска атмосфера, људи шетају улицама са жељом да помогну придошлицама док чекају аутобус 309 да их одведе на одредјену дестинацију ка којој су се упутили. Дешава се некада да аутобуса нема па људи проклињу дан када су се овде родили и желе да се телепортују одмах на Звездару, или Трг републике. Наравно, ништа никада није идеално.
„КАЛУЂЕРИЦЕ“
Калуђерица је настала током владавине османског царства. Група избеглица која је побегла од Турака, населила се на дну долине између два главна пута. Рашчиситили су густу шуму близу потока и све до 1950-их, насеље је било претежно плодно са већином становника који су радили у пољопривреди и сточарству. Постојао је извор минералне, топле, сумпорне воде до 25° Ц. Замислите место.Јесте ли? Добро. А сада замислите да је то место празно, да на њему нема ничега осим једног женског манастира. Веома чудно рекли бисте. А сада ево долазе, жене, обучене у црно закопчане до грла, зову их, нећете веровати, калуђерице. Подсећа ли вас на нешто? И мене. Касније је баш тај женски манастир спаљен, током Другог светског рата и на том истом месту је саграђен фудбалски стадион. Наравно, деведесетих, сви локални клубови су се укинули па тако и овај у Калуђерици. Нешто друго се морало изградити на том месту. А то нешто је била црква. Често испред цркве када су празници као што је Божић или Ускрс долазе људи који чак и нису из Калуђерице него са Звездаре или Гроцке па чак и Палилуле. Долазе наравно због бесплатног вина или ракије, која се пијуцкају док се посматра ватромет у вечерњим часовима. Понекад се дешавају и тајни састанци у дворишту цркве које је заиста огромно. Тајне порукице, скривени погледи. И ето та црква и дан данас поносно стоји на том истом месту где је некада манастир био.
ЛЕГЛО КРИМИНАЛА
У Калуђерици постоји разне врсте људи, добри, поштени, скромни, али и они лоши. Због тих људи, ово место је на лошем гласу. Дрога, убиство, оружје, крађа, све је то део овог малог месташца. Дејан избоден, Марко убијен, „растурају“ дрогу код школе, бачене бомбе, покушаји убиства, крађа аутомобила, паљење кућа…Све су то неке освете. Али, срећом, тога је све мање и мање. Калуђерица наставља да живи.
„309“
Чувени аутобус 309, води до „Цветкове пијаце“. Хајдемо заједно у вожњу. Наоружајте се стрпљењем, некада чекање овог аутобуса зна да потраје. Разгледајмо мало док чекамо. Улице су веома уске, куће везане једна уз другу(близнакиње), да смо у старом добу могли бисмо да се надвикујемо са комшијама. У споредним улицама ретко када да прође неки аутомобил, а када прође, дечурлија се одмах склањају у нечије двориште, јер су неопрезни возачи . А ево је мајка са дететом иде до продавнице „Макси“ која је одмах код аутобуске станице. Ипак одустаје, јер је гужва, а њој су потребне цигарете које може брже купити на трафици која се налази одмах поред „Максија“. Главна улица „Краља Петра“ је врло прометна улица и има доста саобраћаја и понеког пса луталицу који јури за аутомобилима. Неки ово место зову „Kaludjerica City“, јер има све. Почев од бутика, апотека, самопослуге, кафића, мењачница, па све до великих установа. Градић поред великог града. Напокон, после 15 минута, наше разгледање прекида долазак овог дуго исчекиваног аутобуса. Људи се гурају, трче да седну што пре као да ће им то место побећи, као да ће неко ишчупати седиште и узети га за себе. Вечита борба за место. Али успевамо некако да уђемо и пењемо се узбрдо брзином пужа, али нема везе, имамо више времена да помно разгледамо. Са десне стране огроман ред на киоску „NO1“ , јер је велики одмор, а поред је школа и деца једва чекају да окусе пљескавице. И нама би сада добро дошла једна. Хајде, хајде, само још мало до краја ове узбрдице, и тротинетом бисмо брже прешли, али нема везе. Пролазимо поред дома здравља и не могу да вам не кажем како је некада изгледао. Била је то једна мало већа барака без грејања. Али, данас је то једна велика зграда са опремљеним апаратима и стручним особљем. Па чак има и лифт који нико никада не користи.Навикли пешака уз степенице. Стигли смо до парка, сели на клупу и ту почиње магија.
МАГИЈА
Генерација 97 па надаље цело своје детињство провела је у овом парку. Неко се овде први пут заљубио, и то можда баш на овом месту на којем ми седимо. Некоме је срце сломљено по први пут, можда баш овде. Неко је схватио да је заљубљен, а неко можда баш и није. Деца су се овде крила од својих родитеља и бежала од куће, не зато што им је тамо лоше, него их је срце доводило овде. Е то је магија. Ево, погледајте овај љубавни пар поред нас. Изгледају заљубљено и срећно све док она у једном тренутку нагло не устане и хистерично одјури. Јао, дечко, па шта си сад урадио? Овај парк је пун зеленила и пун усамљених душа, али нађе се понекад и нека душа која није усамљена већ само воли да ужива у оваквом погледу. Наравно, није увек изгледао овако. Некада је била само једна клупица без фонтане и без љуљашки, а сада је све то другачије. Клупице нису баш удобне, али када сте у правом друштву то вам не представља никакав проблем. Право место за размишљање. Право место за погрешне или исправне одлуке. Овде су највећи трачеви започети. Најтеже одлуке донешене. Дрвеће плеше уз хуктњаву хладног, али ипак пријатног ветра који разноси мирис траве и цвећа свуда по парку.
ВЕЧНО ЧЕКАЊЕ
Чуо се жамор људи, што је врло необично за послеподневне часове. Пошта је као и обично пуна пензионера, који проводе доконе сате у реду чекајући пензију. Мало им треба да крену да вичу „Дајте воде!“ Нећете веровати, али ред је километарски, као да пошта више никада неће радити. Да је затворе, то би била пометња. Јадни они људи на шалтеру, када сваки дан толико посла имају. Није ни чудо што им некада мораш вадити речи из уста. Изморе се и они, а ови пензионери богами, никад уморни од чекања. А чекању никад краја. Увек се нешто овде чека. Ево колико смо заједно, већ смо испратили никад завршен ред у пошти и чувени аутобус. Шта ли је следеће?
ДРАГА БЕЛКА
Ми у граду нисмо баш навикли да чујемо звукове домаћих животиња. Али овде тога итекако има. Постоји једна кућа у којој станари имају кокошке, овце и краве. Чувена крава под именом Белка врло често зна итекако да проматра људе, да може рекла би им „лоша канализација, недостатак тротоара и преуске улице, блато, гужве у пошти, мањак игралишта за децу. Ма, проблема колико хоћеш“. Али јадна, не може, па ћути и трпи.
СЛЕДЕЋА КУЋА
У једној од кућа налази се човек који лопатом пребацује шљунак са једног места на друго. Каже да је овде од деведесетих. Од тада гради кућу коју још није завршио. Живи са женом и троје деце. Највећи проблем им је тај што немају канализацију, као и већина становништва. Зато користе пољски тоалет, јер немају купатило, али то су сада техничке ствари које се још увек покушавају решити. Да би се то решило потребно је да се изгради велики колектор, чији пројекат стоји од 2004. године. Када? Нико то не зна.
ЛЕГАЛИЗАЦИЈА
Према новом Закону, омогућена је легализација кућа које су подигнуте пре четири, пет деценија и за које у то време нису могле да се добију грађевинске дозволе, те су грађене нелегално. Станари овог насеља су сами себи обезбедили струју, воду(бунар)и неку врсту канализације. Неки се међутим жале да легализација захтева много новца који сада немају. О судбини своје куће кажу „Видећемо, како сви, тако и ми!“ Али сигурно је да је поента да се то што пре заврши.
Чар неког места не потиче од његовог богатства, већ од онога шта то место чини нашем срцу, а Калуђерица је сигурно за станаре више него само легло криминала. То је њихово срце и њихова душа. Њихов дом.