Када ће геј заиста бити ОК?

За лош положај ЛГБТ популације у Србији и за отказивање Параде поноса највећу одговорност сноси држава, а затим грађани, десничарске организације, па и сâм ЛГБТ покрет.

„Пробајте да прошетате парковима Београда ових дана, а да са неке од клупица не чујете ’распевани хор’ који декламује ’смрт педерима’. Пробајте да сваки пут када желите да кажете некоме за свог дечка/девојку, застанете и поставите себи сто питања око могућих реакција, затим ухватите ваздух и превалите то преко усана. Пробајте да се окрећете преко рамена када изађете у град и да размишљате да ли изгледате ’превише геј“, овако једна београдска лезбијка, свршена студенткиња антропологије, објашњава данашњи положај ЛГБТ популације у Србији.

И заиста, већ четврту годину у низу почетак октобра резервисан био је за графите „Смрт педерима“, „Чекамо вас“ и слично. Држава Србија трећи пут у последње четири године забранила је одржавање Параде поноса наводећи као разлог безбедносну процену и жељу да се не понове сцене насиља са јединог одржаног Прајда, 2010. године. Тако су државни органи јасно ставили до знања јавности да не могу или не желе да свим својим грађанима гарантују једнака права. Међутим, за неодржавање Прајда није крива једино држава – у Србији око 80 посто популације сматра да је хомосексуалност болест и да држава треба активно да се бори против ње. Протагонисти овог става најчешће су десничарске организације и црква, уз прећутну подршку становништва. На крају, али не и најмање важно, организатори Прајда су са неколико и сувише провокативних потеза само повећали анимозитет јавности према ЛГБТ популацији показујући неразумевање контекста у којем делују.

У Србији је хомосексуалност до 1994. била забрањена законом, а први покушај организовања Параде 2001. године завршио се срамним сценама у којима су чак и неки полицајци тукли људе ЛГБТ оријентације. Чак је и до Прајда 2010. године, јединог до сада одржаног, дошло више захваљујући до тада невиђеном притиску из Европе, а мање политичком вољом и ангажовањем државних органа.

„Увек изгледа да је потребан притисак са стране да би наше странке подржале ЛГБТ покрет, а то је сасвим понижавајућа ситуација. Наш целокупна друштвена логика је погрешна, код нас постоји оно што би патријарх Иринеј рекао ’доминантна већина’, није важно да ли се ради о ЛГБТ или некој другој мањинској групи. Узрок таквог односа према мањинама јесте национализам, овде морате бити једнаки нацијом, вером, модом, црквеним венчањима… Такође, у Србији је генерално врло низак ниво емпатије, питање је колико људе било шта занима, почевши од ЛГБТ заједнице, преко радника и свих осталих“, сматра Борка Павићевић, директорка Центра за културну деконтаминацију.

Странке у Србији према проблемима хомосексуалаца имају неискрен и дугорочно недефинисан однос, који највише зависи од дневнополитичких потреба. Довољно је навести само један пример. Функционер Социјалистичке партије Србије Бранко Ружић, који је 2007. године био против тога да хомосексуалци имају представнике у парламенту, у октобру 2009. изјавио је да не би имао ништа против да неко од људи на листи СПС буде хомосексуалац. Овакве нагле промене мишљења можемо пронаћи у ставовима званичника скоро свих партија, осим оних које су доследно против борбе за ЛГБТ права, попут Јединствене Србије. Горана Милетића, члана организационог одбора Београд прајда, ипак највише брине колизија између онога што странке говоре и онога што странке чине.

„Осим Јединствене Србије и Нове Србије, не постоји ниједна парламентарна странка која је начелно против борбе за ЛГБТ права. Сви остали мање-више афирмативно говоре о нама, и ДС и СПС, СНС… Међутим, морамо правити веома јасну разлику између онога што је декларативно и онога што се чини у пракси. Нпр, Српска напредна странка има веома позитиван став, њени највиши руководиоци говорили су афирмативно о овој теми, а негативно мишљење исказали су једино неки потпуно чудни људи у тој странци попут Марјана Ристичевића. Али видите колико је то занимљив феномен – скоро све странке имају позитиван став, са друге стране ми не успевамо ни Прајд да одржимо, а управо су те странке и одлучивале о забрани“, објашњава Милетић.

Пред прошлогодишњу Параду имали смо апсурдну ситуацију да су апсолутно сви актери знали да ће она бити забрањена, само се чекала и званична потврда. Једна од ретких ствари у којој су сагласни и десничарске организације и ЛГБТ покрет јесте да су „безбедносни разлози“ само изговор за забрану, и то лош. Тако мисли и Владан Глишић, председнички кандидат Двери, организације која се противи одржавању Прајда.

„Држава по свим дефиницијама има монопол на употребу насиља и када то нема, она престаје да буде држава. Ово је била рачуница наших политичара – врло је могуће да избори буду јако брзо, а сви они који буду организовали Параду трпеће на изборима изгубљеним великим бројем гласова. Године 2010. знали су да избора неће бити брзо и зато су провукли геј-параду јер им је било стало до тога шта мисле комесари из ЕУ и америчке амбасаде. То је тада било важније од гласова и зато су је провукли и довели цео град у ситуацију грађанског рата. Оправдање да је Парада отказана из безбедносних разлога је измишљотина“, каже Глишић.

Србија је дубоко хомофобично друштво и на том проблему активно морају да раде све институције – од породице и образовног система, па све до државе и невладиних организација. Задатак државе јесте да поведе борбу за толерантнију заједницу, а онда ни политичари неће морати да „провлаче“ геј-параду. Повереница за заштиту равноправности Невена Петрушић сматра да је за промену става људи потребна свеобухватна друштвена акција са државом на челу.

„Као и за све предрасуде, за промену става јавног мњења потребан је континуиран рад на подизању свести грађана. Нас посебно забрињава то што се у наставним материјалима срећу хомофобичне интерпретације, нпр. у уџбеницима се о хомосексуалности говори у контексту педофилије и болести. То је нешто што подржава предрасуде у односу на ЛГБТ особе. Наши ученици из школа често излазе без знања о томе шта су људска права и шта је суштина равноправности. Држава и сви други актери не могу да се баве овим питањем од параде до параде. Потребно је много тога радити у току године, држава мора да створи друштвени амбијент у којем је одржавање Параде поноса само једна од многих манифестација. И политичари и медији треба да допринесу стварању такве атмосфере“, образлаже Петрушићева.

Незнање подстиче све врсте предрасуда, зато је веома важно да обичан човек буде упознат са свакодневним проблемима ЛГБТ особа. У целој причи око Параде поноса, забране, евентуалних нереда, стиче се утисак да грађанима није баш најјасније са којим се конкретно потешкоћама у друштву суочавају ЛГБТ особе.

„Највећи проблем на који наилазимо јесте насиље, то је рак-рана овог друштва. Ту пре свега мислим на физичко насиље – лако ћеш ти да преживиш ако ти неко добацује на улици, али шта треба, да идем и да се бијем са људима около? Овде кад си геј малтене је дозвољено да те неко бије, непроцесуирањем насилника шаље се таква порука. Нпр, једног момка су претукли месарским чекићем, шесторица младића 16-22 године, лобању су му разбили. Шта се дешава после? Имаш сведока – један је претучен, други је побегао, али је видео нападаче. Видело су их из оближњег кафића људи, неки из околних зграда су звали полицију, али они нису хтели да дођу. Имају и чекић којим је учињено кривично дело, дакле имаш ДНК, имаш буквално све, али насилници нису ухваћени. Када питате у полицији шта се догађа, они кажу да раде на томе, да је истрага у току. То је пример опште климе некажњивости која влада у Србији“, наглашава Горан Милетић.

Ригидни образовни систем и слом антифашизма у Србији основни су узроци очајног положаја мањина, укључујући и ЛГБТ популацију, каже Борка Павићевић.

„Проблем је пре свега у школама и целокупном образовном систему. Не смеју се по школама деца учити шта је ’педер’ и ’педерчина’. Не учи се званично, али имате учитеље, наставнике веронауке који мисле да је то болест, чак и 90% психијатара овде сматра да је то болест. Каква је то уопште прича? То није болест, то сви знају (хомосексуалност је 1963. године скинута са листе болести Светске здравствене организације, прим. аут). Не може нико да противречи установљеним истинама, није све релативно. Доста тога зависи и од породице и начина васпитања. Ја сам живела у друга времена када се такве ствари нису могле дешавати. До последњих ратова били смо антифашистичка земља, није био ред да се износе такви ставови јер су се људи сећали да су и гејеви, Роми, Јевреји заједно били у рову. На слому Југолавије и слому комунизма овде је порастао антиинтернационалистички десничарски покрет, а све ово о чему причамо има везе једино с тим да Србија не уђе у Европску унију“, сматра директора Центра за културну деконтаминацију.

Стоји да су школске године у животу хомосексуалаца врло трауматичне – од „женског петка“, „педерчине“, па све до физичког насиља. Био сам ђак Девете београдске гимназије и лично сам присуствовао када је један дечко, иначе хомосексуалац, сав крвав побегао у двориште моје школе. Разјарена руља од десетак момака из Политехничке школе јурила га је да га додатно испребија. То, нажалост, није усамљен пример. Аналитичар Нове српске политичке мисли Филип Грбић већ дуго ради у просвети и сматра да је ту један од корена проблема, али и да је побољшање очигледно у последњих неколико година.

„Хомосексуалци се рано осећају одбаченим од заједнице, они су кроз институције нашег образовног система наилазили у најмању руку на фрустрацију, ако не и на насиље. Рад у школама је велики изазов, пошто ученици углавном рефлектују ставове својих родитеља. То је мукотрпан рад, али показује се напредак из године у годину. Пре десет година била је незамисливо видети ученике који имају видљиве психолошке или физичке одлике да су хомосексуални, а данас то примећујем. Они се суочавају са озбиљним теретом, много већим од оног који носе њихови хетеросексуални вршњаци, али они се појављују и почињу да се признају као такви. То је један корак“, анализира Филип Грбић, дипломирани филозоф.

Треба узети у обзир и да је борба за ЛГБТ права релативно млада у Србији, као и то да се већ види одређени напредак. Прошле године из дискурса на десној страни политичког спектра потпуно су избачене насилне организације „Образ“ и „Наши“, а једини легитимни саговорник биле су „Двери“, чији су представници у више наврата јасно истакли да су против било какве употребе насиља.

„Чак и у својој књизи ’Глобално загејавање’ Двери кажу да су против Прајда, али јесу за разумевање проблема геј популације“, оптимиста је Горан Милетић.

Основно питање јесте – где је простор за договор? Највећи камен спотицања јесте Парада поноса, шетња као таква. ЛГБТ активисти инсистирају на њој, док се Српска православна црква, Двери и остали противници Прајда жестоко залажу за његову трајну забрану.

„Можемо да се договарамо о неким стварима, али поштовање Устава није и не може бити предмет разговора. Исто као што ја не могу да ускратим Дверима право на политичко организовање, тако не могу ни они нама слободу окупљања“, каже Горан Милетић.

Са друге стране, представник Двери Владан Глишић каже да политички скуп за борбу против дискриминације хомосексуалаца није проблем за њих, али да Парада није то за шта се званично издаје.

„Ми не можемо да прихватимо геј-параду јер она подразумева читав карневал скаредности. Не бисмо имали ништа против када би то била политичка манифестација у борби против дискриминације људи са хомосексуалним опредељењем. Они су, као и многи у овој земљи, дискриминисани на неки начин. То није проблем, проблем је када се тај скуп претвори у оно што се претворио свуда у свету. Организатори су најавили да ће им се обратити градоначелник Брајтона, који важи за геј-град у Европи који има лепу и умивену Параду. Међутим, ми смо видели слике са те Параде које се не пуштају у јавност – људи онанишу са прозора, скидају се голи, а чак и у званичном делу има скаредности. Да нека хетеросексуална група организује сличну манифестацију, она би била сматрана кршењем јавног реда и мира“, наводи Глишић своје аргументе.

Јасно је да без консензуса свих страна неће бити ни трајне стратегије за борбу против дискриминације ЛГБТ особа, зато је он од пресудног значаја. Филип Грбић мишљења је да Парада није најпожељнији инструмент борбе.

„Очигледно је да та шетња од сат времена није само шетња од сат времена и то морамо да признамо. Очигледно је то толико болно друштвено питање да цела земља два месеца буде веома политички нестабилна. Видим у томе опасност и онда бих ипак предложио да се седне за сто – представници државе, невладине организације, сви релевантни друштвени субјекти да седну за сто и да размисле који би алтернативни механизми били адекватни за скретање пажње јавности у Србији на положај хомосексуалаца. Можда Парада није најбољи концепт и мислим да треба размислити о прилагођавању инструмената борбе конкретним околностима у Србији. Када видите да нешто не иде и да гурате ствар у погрешном смеру, онда мењате тактику. То не видим код ЛГБТ покрета, они упорно и тврдоглаво терају једно те исто, без политичке инвентивности и прилагођавања, као да су љути на Србију што одмах није Амстердам. И у Њујорку је та прича од 1969. и те како еволуирала. Треба дати друштву мало времена да ту ствар свари. Потребно је да се ревидира стратегија, да се опрезније приђе том проблему и да се све ради са више поверења“, образлаже Грбић.

Чињеница је и да је ЛГБТ покрет заузео преагресиван став и да је неким својим потезима нанео више штете него користи ЛГБТ популацији. Најбољи пример за то јесте изложба „Екце Хомо“, у којој је Исус Христ приказан у женској одећи и у друштву са ХИВ позитивним особама, транссексуалцима и геј мушкарцима.

Уз уважавање аргумената да је реч о уметничкој слободи и да не сме бити „моралне полиције која говори која изложба може, а која не може да се одржи“, та манифестација једноставно је била ужасан тактички потез у претежно патријархалној земљи у којој Црква ужива највеће поверење међу свим институцијама. Чак и бројни високообразовани људи који подржавају Параду поноса изложбу су доживели непримереном и провокацијом, а тиме се само „ставља муниција у руке“ противницима Параде.

„Управо та изложба врхунац је свега, она је само доказ да се догађа све оно што смо ми причали да ће се десити. Објасните ми како је неко имао поштену намеру да буде прихваћен и да се интегрише у ово друштво ако има потребу за таквом провокацијом која удара у фундаменталне религијске вредности“, каже Владан Глишић из Двери.

Такође, ЛГБТ покрет прави грешку када се у дубоко подељеном друштву какво је српско сврстава на једну страну, објашњава Филип Грбић из НСПМ-а.

„Они се де факто понашају као заступници интереса западног империјализма, то морамо да кажемо. То се видело и у оном једином успелом Прајду 2010. године и према порукама које су тада слате. Зар то одмах не делује чудно и сумњиво? Водите борбу за хомосексуална права, а сврставате се на један пол веома посвађаног друштва. Како очекујете прихватање и признање у тим околностима, ако ви већ отворено стајете на једну страну, еврофилну? Ту су ЛГБТ активисти постали протагонисти ’друге Србије’, ту се налази најгушћа концентрација антисрпског аутошовинизма“.

Грбић додаје да постоји много начина да хомосексуалци побољшају виђење о себи у очима обичног човека и наводи илустративан пример.

„Нпр. Јелко Кацин је прототип политике уцењивања и понижавања Србије. Када је он најавио свој долазак на Параду, замислите који би то био гест и какву би реакцију произвело да су организатори Прајда рекли: ’Ми то нећемо, Јелко Кацин је политички компромитована фигура у Србији, у најмању руку контроверзна. Нису нам потребни политичари који се истичу србофобијом и непријатељским изјавама против овог народа’. То би било храбро и корак којим би се задобило озбиљно поверење већине. То би био сигнал већини: ’Није нама стало да нас Брисел тапше по рамену, нама је стало да ми са вама Србима из дана у дан живимо у Србији’. Јер са нама ће живети, а не са Кацином и бриселском администрацијом“, наглашава Грбић.

Још један неразумљив потез ЛГБТ покрета који је наишао на згражавање јавности јесте постављање Френка ван Далена, човека који је у Холандији оптужен за педофилију, на чело Парада поноса 2010. године. Организатори Прајда до сада нису понудили адекватно објашњење тог случаја и то оставља простор за бројне спекулације. Владан Глишић такве потезе наводи као крунски доказ тезе да организатори Параде нису самостални у доношењу својих одлука.

„Познајем људе који воде ЛГБТ покрет, са некима сам и студирао, разговарао сам с њима када се угасе камере и ја осећам да они немају слободу одлучивања. Иза њих стоји озбиљан лоби у европским институцијама, који од њих тражи да имају провокативну изложбу и тражи Ван Далена на челу Параде. Они, када би били слободни у свом одлучивању, први би рекли да то не желе, дајте нам сет заштите од дискриминације, али они нису слободни. Јелко Кацин још један је доказ да су они неслободни у одлучивању – да су ЛГБТ активисти имало слободни у својим одлукама, знам да би му се они захвалили на услугама јер знају да оног тренутка када вас подржи Јелко Кацин, цела Србија се окреће против вас“, сматра Глишић.

Време ће пролазити, а прича о Паради полако ће падати у заборав све док се потпуно не склони са дневног реда до следеће јесени. Ако ми као друштво желимо да избегнемо претњу насиљем предстојеће јесени, не смемо дозволити да се то деси. Државни органи већ сада би требало да почну припреме за наредни Прајд и да својом снагом буду предводник акција које за циљ имају стварање толерантнијег друштва – од побољшања закона до ад-хок медијских догађаја. Тиме би се подигла свест грађана и њихова информисаност о проблемима ЛГБТ популације. Црква, Двери и остали имају право, као и у већем делу Европе, да изражавају противљење Паради, али искључиво мирним средствима. За крај, не би шкодило ни да видимо “патриотскији“ ЛГБТ покрет и нека нова лица која би представљала ЛГБТ популацију. Свиме горенаведеним био би утабан пут ка решењу једног од хроничних проблема Србије последњих година.