Из тајног архива сећања

 

Једна књига портрета личности из света домаће и светске културе делује сасвим оригинално у средини где је самохвалисавост медиокритета неизлечиво, масовно оболење, где разбашкарено царује некултура и где се пера хватају и они(оне) који су ближи естради него високим интелектуалним дометима. Назив књиге је “МОЈЕ СИМАПТИЈЕ“, а аутор је др.проф Ратко Божовић ( Чигоја штампа, 2012. ).

ПРОФЕСОР

Те, легендарне 1968. године питала сам се са зебњом да нисам, можда, промашила факултет, будућу професију, читав живот. Желела сам да студирам новинарство, а на Факултету политичких наука сачекала нас је сува политичка теорија, преточена у безброј предмета,  обилно зачињена марксизмом. И, када су полако почела да се гасе светла у очима нестрпљивих двадесетогодишњака, добили смо професора Ратка Божовића на предмету обећавајућег назива: Социологија културе! Као да су се, једним снажним потезом, отворила дотад зазидана врата ка неком другом, бољем свету пуном неочекиваних боја и светлости насупрот намргодјеном сивилу традиционалне школе.  И данас, по сећању цитирам Едгара Морена, Рожеа Гародија, Ортегу и Гасета, Рожеа Кајоа, Адорна, Барта, Ескарпија, Дивињоа, Ека, Гомровича, Хуизингу, Клосковску, Мола…са којима нас је упознао и  готово интимно зближио Ратко Божовић, увећавајући заувек наш пртљаг знања из кога су испариле хиљаде теоретичара чије смо доктрине бубали на неким другим предметима. Професор није признавао институцију паузе измедју часова. Уместо ње, у сваком термину анализирао је једну тек објављену стручну књигу. Потом би уследио обавезни део: петнаест минута за  питања студената.

Предавања и вежбе младог професора Божовића (међу собом смо га звали само Ратко)  нису личила ни на једне друге. Личним примером учио нас је вештини живљења, комуникативности и креативном, бунтовном, критичком, непомирљивом поимању стварности. Заувек нас је обележио показујући ин виво да је духовитост највиши облик интелигенције, да је студент Личност, да  у свакоме од нас види само оно најбоље, да се у позив предавача уграђује готово љубавна страст, да је слатко од речи заводљивије од било које друге еротике. Његова предавања личила су на трпезе препуне ђаконија, била су најфиније, незаборавне духовне гозбе, игре надметања у памети, шарму и знању. 

Он нам је први протумачио Хјдегерово поимање лепоте: унутра је споља, споља је унутра. Проповедао је и живео антички принцип – добро је лепо, лепо је добро. Није раздвајао етику од естетике. Луцидна духовитост резултирала је предавачком лакоћом која је знању давала истинску тежину. Знао је, интуитивно,  да се кроз смех и кроз игру најлакше учи. Није био нестрпљив када смо жамором прекидали нит предавања, осмех је био оружје којим је разоружавао нестрпљење да што пре негде одлепршамо, никада није користио ружну реч ни повишен тон. Први је укинуо модел предавања ex catedra и био је далеки  претеча интерактивне наставе. 

На испиту се борио више од нас за бољу оцену. Трајно је обележио генерације које су имале срећу да им он предаје. И не само њих. У последњим клупама амфитеатра, у пренатрпаном кабинету број 88, у стану у Далматинској улици и касније на добро познатој адреси на Зеленом венцу у Београду,  увек су седели неки млади људи који су дошли да слушају Ратка. Стално је, до данас, као сваки велики таленат остао окружен обожаваоцима и обожаватељкама.  Са многима од нас је, када смо одлазили са студија, постао и заувек остао пријатељ. Њему смо се обраћали у најтежим тренуцима, у највећим ломовима. Умео је да нас охрабри, разувери, оснажи и да релативизује тежину “нашег случаја“. Његово пријатељство личило је на благовремено добачени појас спасавања. Не знам да ли смо умели да узвратимо.
   

МЕНТОР

Професор Божовић био ми је ментор у раду  на магистарској тези под насловом  “Феномен шунда у забавној штампи“. Необична тема, за оно време, и, неочекивано за претпостављену озбољност једног научног рада, прилика да уживам у њеном истраживању и обликовању. Прихватање такве теме било је  поклон ментора који је на дискретан начин покушао да ауторку одличним саветима усмери ка циљу. Ишла сам, надобудно,  неким својим, споредним стазама, растерећена притиска да би мој рад требало да личи на мог ментора. На одбрани тезе  све примедбе других чланова комисије примио је, са елеганцијом,  на свој рачун ( мислим да сам тада заувек научила ту, драгоцену лекцију ) , а мене је похвалио као ретког студента који није уважио ни једну препоруку ментора!

Показао је величину оних ретких, правих педагога који вас, без трунке сујете,  пуштају да полетите чим се на то лакомислено одважите. И данас се смејемо тој ситуацији која је могла да остави ожиљак, трауму,  а показала ми  је шта је људска и професионална сигурност, интелектуална  ширина и господствена благородност.

ШЕФ

Ратко Божовић је доследно одбијао сваку функцију на Универзитету. Желели смо га за декана, нисмо одустајали, а није ни он. У најгорим временима, у оној мрачној деценији  пре пада Милошевићевог режима, пристао је,  сасвим неочекивано,  да буде шеф катедре. Био је шеф Катедре за политичку социологију, а онда после спајања  и за новинаство, да би та друга младја област ојачала и добила на значају.   Радио је тај незахвални посао са тактом неуобичајеним за тешка, оловна времена. Састанци су држани један сат пре Наставно научног већа, да колеге не би имале времена за острашћене свадје.   Данас знам да је прихватио “функцију“  из два високоморална разлога: да поправи нарушени имиџ факултета и да  нас, колеге,  заштити од режима који се,  у тим данима пред слом,  свом снагом обрушио на  непослушне  професоре. Мање него на њега. 

Био је један од петоро професора који су одбили да потпишу лојалност власитима, односно пристајање на  наказни Закон о универзитету.  Прекинули су светињу часа на Универзитету да би професору Божовићу, пред студентима, саопштили да није више пожељан.  Када је отишао, изгледало је као да је неко у соцреалистичком здању зграде у Јове Илића 165 угасио сва светла. Све док се, на  једногласни захтев колега,  после петооктобарске промене није, готово снебивајући се,  поново вратио. Али је  метални укус горчине остао нешто што и данас, када се сетимо тих дана, увек поново осетимо. Вероватно нисмо умели да га сачувамо.   Од њега сам видела и покушала да научим неподношљиву лакоћу понашања на шефовском месту. Мирио је непомирљиве, лако долазио до консензуса, духовитошћу решавао сукобе, добронамерно налазио излазе.  Никога није понижавао. Ни сопствене противнике. Имала сам утисак да и за њих има неко више, готово надљудско разумевање, емпатију.

 
DISSIDENTIA

Oстао је до данас непокорни непријатељ тоталитаризма, национализма, сваког изма,  једноумља, глупости и диктатуре. Презирао је диктаторе. Ценио је цивилно и цивилизовано, елан витал  другачијег и другога. Ваљда се за изчавање културе и определио у жељи да побегне од суровог прагматизма политике и политичара. У културологију је увео два феномена: теорију слободног времена и теорију игре. У пракси,  био је на свим барикадама, одлазио је у жариште сваког сукоба, улогу интелектуалца схватао је као авангардну, несавладиву и непомирљиву.

Харизматичан, користио је сва средства у тој борби: текст или изјаву у популарном медију, књигу, трибину, предавање, јавно изглагање, потпис на петицији, градјанску непослушност… На неким од тих места, у каљузи смутних времена, штитила га је, како се чинило,  само невидљива спона измедју њега и бивших студената, распоређених на значајним местима у свим срединама,  која га је, као непробојни прслук,  чинила недодирљивим. Или је то, тај штит,  била  само снага његовог уверења, морална интелигенција?
 
МЕДИЈСКА ЛИЧНОСТ

Ратко Божовић је предавао бројним генерацијама новинара. Његова благородна  природа није му дозвољавала да их икада одбије за разговор. То му  личи на издају професије.  Новинари знају да ће од Професора добити изјаву и када  се други заклањају мудрим  ћутањем. Постао је толико присутан у медијима да је његов лик послужио Моми Капору као инспирација за главну личност, професора Факултета политичких наука, у филму Мише Радивојевића “Уна“. Јер, новинари непогрешиво препознају медијску личност од калибра. Врло ретко је то данас  врхунски интелектуалац, професор факултета, теоретичар и аутор. Такви се затварју у своје куле, држе се неприступачно,  недодирљиво. Професор Божовић је медијска  личност пар еxцеленце,  а истовремено је сушта супротност од помодне целебритy. Дозволио је да медији осветле рефлеторима његов јавни ангажман, а  приватност је рафинирано сачувао у сенци, ван халабуке  медијске сцене. Не знам готово никога коме је то у толикој мери, тако префињено пошло за руком.
 
АУТОР

Када је за потребе једног интервјуа требало да наведем све књиге које је Ратко Божовић написао, схватила сам колико је саговорник плодан аутор. Пише књиге, лакше него што ми, остали,  пишемо текстове. Или се то  нама само чини, гледано са стране. Сигурно је да је пред себе врло рано поставио задатак да стално објављује. Тако доживљава звање професора универзитета,  тај свети позив, како би то са неугаслим жаром дефинисао његов блиски пријатељ, бивши студент Чеда Чупић.  

У супротном, делује му као да не ради довољно,  лењствује. Очигледно је да га писање испуњава, да га покреће напред, да му свака нова, прочитана  књига, а он међу њима одувек живи( оне су тапете његових зидова и код куће и у кабинету ), да му  сваки разговор,  па и случајно изговрена реч истргнута из реченице представља инспирацију, мотив покретач. Тако, у интеракцији, настају оне чувене, божовићевске кованице које вас прво насмеју а потом заинтригирају да их одгонетнете. Пример емоционалне писмености.  

У књигама није штедљив, као други,  на идејама које готово раскалашно расипа. Такозвани модерни приступ писању своди се на  огољену, комерцијалну закономерност: једна књига – једна идеја. Код Професора,  идејама су обилно зачињени сви текстови па степен иновације може неприпремљеног читаоца и да застраши. Може му се.  Ратко Божовић делује неуморно,  као прекор свима нама који радимо мање, са мање ентузијазма и младалачке понесености.  Тај растући опус личи на планину са највишим, недостижним врхом. Пењање уз њу подсећа на екстремни спорт. Професор, очигледно,  воли екстремно.
   
КУЛТУР – ОЛОГИЈА

У времену када је култура овде још била значајна тема, дао јој је дубински смисао додајући јој значење и ореол  ологије. Студије културе на више српских и црногорских факултета политичких наука, социологије, филозофије, филологије, уметнсти,  разгранале су се, захваљујући утемељивачу, Ратку Божовићу,  у дубину и у висину: додипломске, мастер, магистарске, докторске… Опет један недостижни, планински врх, као у његовој родној Црној Гори,  изнад нагомиланих  облака научне осредњости.

НАША СИМПАТИЈА

Када сам у својству “уреднице“ прочитала нови  рукопис професора др. Ратка Божовића о личностима за које је он у различитим ситуацијама и различитим поводимна показивао симпатије, учинило ми се да је то једна од редјих књига у којима је неко изрекао толико лепих, искрених, некористољубивих похвала о другима што не спада медју уобичајене манире људи са ових подручја. Али, то је исти онај млади професор са почетка овог теста који не уме да мрзи и који од два  Јанусова лика у свакоме од нас увек види онај бољи, светлији, млађи,  лепши, мирољубивији.

Професор навија, пристрасно,  за све своје јунаке. Као што је навијао и навија за све нас које је упознао са оне стране катедре у својој  слушаоници.  Размишљајући о наслову ове књиге, упитао ме је да није претенциозно, претерано да је наслови као:  “Моје симпатије“. О антипатијама, споменутим под мадјунасловом Диссидентиа, писао је увек отворено и храбро. Личи на Ратка Божовића да да нам покаже лепо, племенито, паметно, узвишено, оригинално,  креативно у другим људима. Овај текст је врло скромни покушај да му, бар једном,  отпишемо.

Neda Todorović