Студентски радови

ИНТЕРВЈУ ПРОФИЛ: ИВАН ИВАНОВИЋ КЊИЖЕВНИК „НИСАМ ЖИВЕО ОД ЛИТЕРАТУРЕ, АЛИ САМ ЖИВЕО У ЛИТЕРАТУРИ“

3. фебруар 2012.
Тијана Пелевић

Иван Ивановић српски савремени писац ушао је у литературу давне 1925 године романом „Црвени краљ“ којег је  комунистичка власт забранила као морално и политички неподобно за васпитање омладине.Роман је први пут објављен у приватном власниству након чега почиње велико интересовање за њега.Забрањен је одлуком Окружног суда у Панчеву и Врховног суда Војводине неколико година касније.
 
„Црвени краљ“представљао је прекретницу у каријери овог познатог књижевника због кога је отпуштен са посла где је радио 10 година као професор,а бива осуђен и на две године робије.
У то време изгубити посао је била трајна забрана јавног наступања.Ја сам једино то знао да радим,али након тога професор покушавао нисам да будем више.Опробао сам се као новинар и писао сам за „Дугу“ те новине су тада биле изузетно популарне, али нисам могао да се запослим зато што увек стоји та баријера.Прво отерају нас као неподобне.Тако сам ја прихватио да будем професионални писац.
Роман је оштро критикован од стране комунистичке власти и оцењен је као морално и политички неподобно за васпитање младих.
Књига је била забрањена због критике режима, а то васпитавање омладине је којештарија.Увек се нађе нека формула и онда то сви почну да преписују.Временом се то забетонира.Књига није кварила омладину већ је одсликавала реалан живот.Сви наши писци у то време су критиковани.
Књижевну каријеру започео је у Отпору 1968 године, првој години отпора комуниста као свршени студент.
Свим срцем сам подржавао тај отпор и у њему је и настао „Црвени крањ“.Мислио сам како да им кажем све на што мање простора ,али да тај систем покажем изнутра.Та 1968 је заправо била борба против тајкуна..Студенти су се побунили из различитих разлога за правду у друштву; за различите услове и главна парола је била борба против буржоазије.То што сам ишао на демонстрације је за мене ствар поштења.
У критици Титовог комунизма пронашао је инспирацију за свој роман 70-их година.Основни проблем тада биле су људске слободе , због чега владавину Тита Иван описује као време не слобода.
Само у уметности човек може да изрази себе.Ја сам ту видео могућност да кажем шта мислим.На први поглед то је једна сасвим обична прича о фудбалеру, али заправо то је само једна метафора.Сам назив „Црвени краљ“ је једна алузија,зна се у то време  ко је био краљ,Тито.Постоји једна анегдота везана за то.Тито је био просед као и сваки стар човек и одједном му је коса постала црвена и густа, кад прође чешаљ-таласи.Тада у то време сви су говорили о црвеном краљу.
Иван је рођен  1936 године у Нишу у једној  официрској породици где се отац капетан  Божа борио у четничком одреду под вођством Драже Михајловића, а мајка је била учитељица.Детињства скоро да се и не сећа.
Цела та генерација је била веома оптерећена.Ја сам у школу кренуо 1945 у једном послератном периоду и свакако да је све то оставило дубоке последице.Некако у тим малим годинама нисам био свестан те дискриминације која је касније постајала све јача.Могло би се рећи да сам понео тај четнички комплекс и да то нисам хтео.Читава  моја литература би могла да се сведе на трагањем за оцем.Живео сам у једној грађанској породици.Био сам бистро дете и даровит за математику,али у гимназији почињем да се интересујем за књижевност.
Дипломирао је на Филолишком  факултету одсек за Општу књижевност на коме је како каже научио да мисли.Дошавши у ситуацију да бира између науке и уметности определио се за уметност.Читајући само светске писце формирао је свој карактер.
Светска књижевност била је ненадокнадива у смислу што сам ту научио отпор; не припадање и империјализам.Научио сам да мислим светски.Врло радо с тога цитирам једног Лесковчанина , мали  афоризам али перфектан каже“ На малецку столицу седи  у големо небо гледа“.То је врхунац сазнања.
У време објављивања романа „Црвени краљ“ Иван је имао подршку од Бранка Ћопића;Десанке Максимовић;Борислава Пекића;Драгослава Михајловића и многих других писаца из наше земље и инострнства.
Данас нико никог не подржава  али, онда је међу самим комунистима постојала нека струја која се залагала за слободе и онда је тај случај долазио у центар збивања.Ја сам свакако претрпео велику штету,али  је то од мене направило нешто.Тада је постојало једно принципијално питање да ли човек треба да иде у затвор зато што је написао роман ?Онда је то лево крило настојало не толико да мене спаси колико је био важан принцип.
Овај познати писац сматра да још увек трпи последице иако је прошло много година од објављивања романа, али упркос томе каже да му негативне последице нису битне и да кад се створи једно дело оно није само наше већ и туђе .
Једна од последица је та што не могу да добијем пензију , не дају комунисти.Али оно што је најгоре је разочарење.Сви идеали кад падну у воду.Највећи пораз ми је што од тих студентских идеала из 68 није остало ништа.Како сам живео тада живећу и сада.Можда је у историји то заиста није било тако.Сви идеали у крајњој линији заврше на неком ђубришту историје.Али свака нова идеја покрене напред.
Поред успешне књижевне каријере Иван је био и политички активан.До 2000 године је био члан Демократске странке , а 90их је учествовао у протестима против Милошевића.О политичкој ситуацији у то време каже:
Демократска опозиција је изневерила све наде.Има један дивни стих Бранислава Миљковића који каже :“ Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи  певали о њој „Велики број људи се тада разочарао.Грађанско сруштво је очекивало неку промену, али до те промене није дошло.Држава се данас стабилизовала , нешто функционише , али промене нема.
Ако треба да дефинише шта је радио у животу то је да се цео живот борио за људска права, најпре своја а затим и туђа.За њега људко право је највеће право које постоји.
Људско право је универзална ствар.Побуна из 2000 је пропала управо зато што смо се вратили у вулгарни капитализам.Новац је постао све, а то квари оно људско у човеку.Последњих година сам се бавио Дреинцем.То је једна бунтовна фигура.Он је песник крвавих истина и људских права.Ја би управо то хтео да будем,нема лажи, апсолутно без лажи.
Посебно задовољство му представља писање и веома је поносан на своју литературу.Сматра да није битно чак ни кад немаш успеха ако осећаш задовољство.
Уметност изграђује човека.Узмимо на пример калуђере, ми мислимо да су њихови зивоти изгубљени, а они мисле да су наши животи безначајни зато што су они ближи Богу.Бавњеље уметношћу је нека врста религије.Човек живи у томе.Ако осећаш задовољство то је изнад свега.
Након успона и падова Иван данас у својој 74 години још увек пише, иако се пензионисао 2004 након рада на месту помоћника министра културе. У плану му је објављивљње још неке књиге.
Писац никада не иде у пензију.Ја сам написао један оман зове се „Портрет уметника у старости“и мислио сам да ставим тачку на то,али не да живот.Та страница не може никад да се затвори и мени је јасно да морам да пишем до последњег даха.Велике непознанице су шта је то књижевно дело?Књижевност је коментар живота.Живот стално пружа изазове.То је једна велика борба.Сваки писац има своју дефиницију књижевности.Ја сам наближи реализму као рецимо Виктор Иго.