Дај неки динар, ако имаш

Сиромаштво је закуцало на многа врата широм Србије, па је број деце која просе на улицама све већи. „Даааај неки динар, дааај неки динар“, одзвања не само београдским улицама. Неколико хиљада деце свој дан започиње отвореног длана- на раскрсницама, у парковима, по аутобуским станицама. Иако, ниједна установа нема тачан податак о томе колико деце проси, процењује се да само на улицама престонице између хиљду и хиљаду и по малишана просјачењем заради за хлеб. 

 

Врућина, киша и снег нису им савезници. У главном граду уточиште и стручну помоћ могу пронаћи у Дневном центру и Свратишту за децу са улице. „Поред задовољавања основних потреба , односно поред тога што они могу овде да дођу да једу, да се окупају и да добију адекватну сезонску гардеробу. Такође, могу да раде са тимом наших стручњака, ту су педагози, психолози, медицинско особље и социјални радници“, истиче Милица Ђорђевић, директорка Центра за интеграцију младих. Дете узраста од осам до петнаест  година, најчешће дечак који долази из вишечлане породице. Живи у неформалном насељу у граду и ретко иде у школу. Ово је профил детета које проси. У првих шест месеци ове године надлежни су написали 120 прекршајних пријава против родитеља те деце и одраслих који просе у престоници. Казне су- месец дана затвора или двадесет хиљада динара. Иронија је, кажу у МУП-у, написати новчану казну некоме ко проси, али и напомињу да немају податке о криминалним групама. „Одељење за јавни ред и мир за сада не располаже информацијама да постоји једно лице или криминална група која организује просјачење деце на подручју Београда. До сада смо се сусретали са случајевима где је елемент организованости постојао само по принципу породично-сродничких односа“, наглашава Драгана Старчевић, инспектор у одељењу за јавни ред и мир. Комунална полиција, центри за социјални рад, полиција, невладине организације, судови… Сви они надлежни су за дечје просјачење. Чини се да не предузимају довољне мере  да би се деца заштитила и уклонила са улице. Надлежни Центри за социјални рад делују по притужби. Уколико се утврди да је дете приморано да проси, како не би било гладно, могу одузети дете, сместити га у хранитељску породицу или у неку од институција друштва. Најчешће ништа од овога не ступа на снагу. „У ситуацијама када не буде суспендовано родитељско право, као у ситуацијама када одмах одузимамо дете, што је ретко, та деца су на праћењу, односно ти родитељи су на праћењу у органу старатељства“, каже Славица Савичевић из Градског центра за социјални рад. Дете које је данас на улици не мора бити и сутра. Ипак, много је проблема у вези са дечјим просјачењем. Ова деца немају документа, често се селе из једног места у друго, а Закон не познаје појам „дечје просјачење“. Надлежни све чешће упозоравају на ризике дечјег просјачења и све гласније траже помоћ надлежних. „Протокол је једна од мера који би Влада требало да усвоји и обавеже све актере- и унутрашње послове и социјалну заштиту и образовање и невладине организације, да они своје улоге препознају и координирају. Када ви имате план, ви можете и решити проблем“, опомиње Тамара Лукшић Орландић, заменица Заштитника грађана за права детета. „Даај неки динар“, довикујући пролазницима, деца их стављају у моралну дилему, дати или не дати новац? Они који свакодневно раде са малишанима саветују- поразговарајте са њима и купите им нешто да једу. Никада се не зна где ће завршити новац који им поклоните.