Студентски радови

Земљо, опрости нам!

16. мај 2013.
Saša

Почело је пролеће, за многе најлепше годишње доба. Земља је у својој игранци око Сунца дошла у положај пролећног еквиноција (лат. aequs = једнак, nox = ноћ), тј. дан пролећне равнодневице.

Стигли су нам дужи дани, а с њима и карактеристичан мирис мешавине топлог ваздуха и бујне природе.

Сигурно се свакоме бар једном десило да, не обраћајући пажњу на дешавања око себе, у једном тренутку остане изненађен тиме како се за кратко време све променило – сива, од зиме измучена земља постала је зелени тепих, а искривљене гране украшене су свежим пупољцима.

Удишући пролећни вазхух, неко ће се сигурно запитати како то да су се такве промене десиле “преко ноћи” и како их раније није уочио?

Данас су људи, заокупљени својим проблемима и све бржим начином живота, постали машине које мало или нимало ослушкују звукове природе око себе.

Ако је могуће да не приметимо набујалу реку пуну пролећног живота, да ли је могуће да не приметимо ако та река једног дана пресуши и постане суво корито?

Ако је могуће да дрво озелени, а да ми ни то не запазимо, да ли је могуће да не приметите када неко исто то дрво посече?

Наравно да јесте јер, као што каже народна изрек,а (која се врло иронично и метафорично може применити у данашњем свету), “учени смо да новац не расте на грани дрвета него у џепу нашег шефа”.

zemlja2Пречесто се дешава да ствари пролазе мимо нас. Постали смо превише себични, тражимо једини ослонац у материјалном. Преко 90% испитаника на констатацију да ће енергената на Земљи има још за мање од 100 година изјавити: “Баш ме брига, ја свакако тада нећу бити међу живима.”

Када смо ми то као људски род, крећући се историјском стазом, скренули у “погрешну улицу”? Или је то пак уграђено у нас од самог нашег постанка, какав год он био?

Све док сматрамо да смо високо од поплава, далеко од ратова и довољно богати да не гладујемо, живећемо у имагинарном свету који ће трајати до момента када реалност распрши нашу илузију. Ни секунду дуже.

Чини се да смо закорачивши у 21. век овладали свиме око нас – од сила природе, па до међупланетарних путовања.

Међутим, нисмо успели да овладамо собом на начин на који је по законима и логици природе требало.

Дан Земље слави се 22. априла. Недавно је прошао још један у низу од 1970. године када је установљен. Ако су од тада људи према њој постали ишта обазривији, она то није приметила.

zemlja3Планету не импресионирају “фенси” и одлучни говори. Нити ће бити одушевљена чињеницом да је Леонардо ди Каприо пре десетак година интервјуисао Била Клинтона испитујући га о његовом ставу о глобалном загревању.

Земља нема механизам да региструје добре намере, будуће изуме или “велика веровања у боље сутра”. Чак не обраћа пажњу ни на доларе, који су из њеног угла посматрања само једна у низу бесмислених измишљотина човечанства. Планета “осећа” само реалне, опипљиве ствари – материју и енергију које константно одлазе из ње.

Оно што Земља види јесте да је 1970. године на њој било три и по милијарде хиперактивних хомо сапиенса, а данас их има готово седам. Такође, види и бесомучно црпљење нафте (преко 90 милиона барела дневно), неконтролисано крчење шума, исушивање река, мењање климе и немилосрдно убијање животиња. Списак би могао ићи у недоглед, да ни најмодернији суперрачунар не би успео да га смести у своју меморију.

Наравно да не треба бити искључив у целој причи. Онај ко крчи шуму како би прехранио своју породицу, свакако није неко кога треба осуђивати због тога. Ту је и питање зашто гајити усеве за биогорива ако у свету гладује две милијарде људи. Али то су само неки изузеци и дилеме у мору негативних ствари које радимо.

Једно је сигурно – ласте ће до следећег пролећа направити круг до југа и натраг, а људи ће наставити да живе као гости на сопственој планети. И то као бахати гости.

Дан Земље некако највише подећа на Дан мајки – комерцијални дан на који купујете цвеће особи која преостала 364 дана (а и тај!) чисти за вама. То је класичан покушај уклањања осећаја кривице. Тривијализација. И прилично опасна ствар.

Имајмо на уму једно – све мајке имају своју критичну тачку након које “пукну”. Али Мајка Природа након преласка исте неће показивати стрпљење и сентименталност. Можда је Фукушима само једно од упозорења која ћемо као таква препознати тек када буде касно.