Упознајте Јовану Јакшић, нову наду српског тениса

Још једна блистава звезда прикључила се српском тениском сазвежђу – 19-годишња Јована Јакшић после титуле у Поса Рики налази се на 251. месту ВТА листе. До сада је у каријери освојила 11 ИТФ трофеја, а недавно је у Монтереју дебитовала на ВТА туру и дошла је до другог кола.

Пријатна, непосредна и опуштена, Јована говори о свему што јој се догодило у последње време, о својим тениским почецима, изборима које је правила у животу, тениским узорима, али и о томе колики је финансијски изазов професионално се бавити тенисом. Један спонзор могао би много да помогне Јовани да крене путем Ане, Јелене и Бојане.

Највећи број људи у Србији није имао прилику да гледа 180цм високу Јовану на тениском терену. Форхенд јој је заштитни знак, воли да игра агресивно и да диктира ритам у поенима.

„Мој стил игре је офанзиван, главно оружје ми је форхенд. Нисам тип који се хвали, али имам један од најбољих форхенда на свету, то су рекли и бројни тренери. Играм дворучни бекхенд, на тој страни сам слабија, али сам поправила и тај сегмент игре, сада не могу да ме ‘пробију’ ту тако лако. Ослањам се и на снажан први сервис. Уводим и промену ритма, али све се своди на то да ја нападам и да вршим притисак на противницу, нисам једна од оних тенисерки које ће да трчи до сутра. Волим и да завршим поен на мрежи волејом“.

Ипак, до светског врха је дуг и мукотрпан пут, а млада Јакшићева свесна је да мора да уложи још много труда како би јој се снови остварили.

„Заиста радим на свему, имам много простора за напредак у свим елементима игре. Највише радим на кретању, то морам да поправим. Мислим да сам а побољшала, али треба још много да радим на снази, кондицији, приласку напред… Имам ‘рупа’ у игри, али не стагнирам, правим скок горе и то ме јако радује“.

„У најбољих 150 до краја године“

Јована је амбициозна, али поставља себи реалне циљеве. Најважније јој је да је вредна и да ужива у тенису, а резултати ће доћи као логична последица таквог става.

„Мој главни циљ јесте да до краја године уђем међу 150 најбољих тенисерки на свету. Планирам да одиграм и квалификације на Грен слем турнирима, то је још неких педесетак места напред и педесетак освојених бодова. За две недеље у Јоханесбург на турнир са наградним фондом од 50.000 долара, видећемо шта ће бити. Ипак, не оптерећујем се много тиме, најважније ми је да добро играм и да уживам у томе што радим“.

Јована воли спортске шампионе, за себе каже да је спортски тип, а има и једну тенисерку на коју се посебно угледа.

„Линдзи Девенпорт била је мој узор. Она је била велика шампионка, освајала је Грен слем турнире и била је прва на свету. Моја стил игре ’вуче’ на њен, и она је била агресивна играчица“.

Пре неколико недеља Јакшићева је дебитовала на ВТА туру – на турниру у Монтереју савладала је Веру Душевину, некада 31. тенисерку света, а у другој рунди изгубила је од Марије Кириленко са 6:0, 4:6, 6:1. Младој тенисерки у успону дуел са Кириленко, тенисерком која је светском врху, представљао је драгоцено искуство.

„Тај меч ми је доста помогао. Видела сам да могу да играм са најбољим играчицама света, она је сада 12. на ЊТА листи, а ја сам јој узела сет. Имала сам и грешака, али и доста пропуштених шанси. Да сам неке искористила, можда би се и меч завршио у моју корист. Стварно сам извукла позитивну лекцију из тога, видела сам да морам још да напредујем, али свесна сам и да могу много да урадим“.

Како изгледају дани на Туру…

Тренд у женском тенису последњих година јесте да ветеранке бележе одличне резултате. Осим неприкосновене Серене Вилијамс, Грен слем шампионке у позним тениским годинама постале су Саманта Стосур, Франческа Скјавоне, На Ли. Пошто је физички аспект тениса веома значајан у данашње време, млађим тенисеркама теже је него раније да се пробију до самог врха. На питање када мисли да ће достићи свој зенит, Јована одговара трезвено:

„Мени је најважније да будем здрава и да ме повреде заобиђу. Видећемо како ће се све одвијати, за сада све иде како треба, али не желим нигде да журим“.

Јована нам је открила и део атмосфере са турнира.

„Одвојене су просторије за новинаре и за играчице. Новинари не могу да уђу у тај простор јер је тенисеркама потребна пуна концентрација, али постоји и време за интервјуе, затим време у којем се потписују аутограми итд. Наравно, можете и да ‘искочите’, ванредно да урадите интервју, али у принципу је све до детаља испланирано. Имамо теретану, испланиран ручак и морамо да резервишемо терен за тренинг. Свако има своје ритуале – неко воли да се врати у хотел да одспава пред меч, неко остаје ту да игра карте јер ту има гомила друштвених игара – монопол, ‘не љути се човече’, коцкице“.

Према Јованином искуству, односи међу тенисеркама на Туру су коректни – играчице су константно упућене једне на друге, постају познанице, некада и пријатељице.

„Тенисерке се међусобно виђају свакодневно, климнемо главом, јавимо се, али у суштини је свако у свом свету. Неке се друже, поготово девојке које играју дубл заједно, у принципу влада нормална атмосфера. Моја најбоља другарица је Горана Стевановић из Новог Сада, она је раније играла тенис. Имам другарицу из БиХ, она игра тенис Анита Хусарић. На ЊТА туру имам много познаница, не могу да кажем да су ми другарице, али имам с ким да се загрејем, да попричам, да се зезам… Нпр. сада сам у Поса Рики доста времена проводила са девојком из САД, заједно смо тренирале. То су пријатељства која се гаје за цео живот, једног дана престаћемо да играмо тенис, али то ће увек остати и то је баш лепо“.

„Мама ми је највећа подршка“

А све је почело када су у Јованиној основној школи почели да се деле леци закурсеве тениса. Родитељи у почетку нису озбиљно схватали њену жељу за тенисом, али то се убрзо променило.

„Почела сам да тренирам први пут са осам и по година, што је релативно касно. Ишла сам у Основну школу ‘Дринка Павловић’, близу Скупштине, у другом разреду долазили су и делили летке за школу тениса, курсеве тениса. Онда дођем кући и кажем: ‘Мама, хоћу тенис’. Нисам ни знала шта је тенис, али мени је ето ‘дунуло’ да играм тенис“, каже кроз искрени, дечји смех Јована и додаје:

„Важи, сине, важи’, каже ми мама. Летак је наравно завршио у канти, први, други, трећи пут, а онда сам почела да плачем: ‘Па ви мене игноришете!’. Онда су ме уписали у Тениски клуб Макс, више не постоји, али био је код зграде Пинка. Ту сам месец дана тренирала, онда смо отишли на море и када смо се вратили ‘ником ништа’, моји не спомињу тенис, а ја им кажем: ‘Мама, тата, а тенис?’. А тебе то још држи, питају ме. Потом сам се пребацила на Гемакс, ту сам била седам година. До пре две године сам тамо била. Тренер ми је био Дејан Дерманов – он ми је дао тениску културу, целу базу и технику, све што сада имам“.

Мајку Данијелу Јована истиче као највећу подршку и као особу без које ништа не би било могуће.

„Моја мама је имала приватну ординацију, али оставила је свој посао и сада путује стално са мном. То је мени фантастично, не могу без ње нигде да идем, али тата и млађи брат су код куће, тако да је тешко то све ускладити, трпи цела породица“.

„Из ината сам почела озбиљно да схватам тенис“

Децу неправда највише погађа зато што још нису стигли да се суоче са свиме што живот носи. Управо је једна неправда на тениском терену у Јовани пробудила инат, који ју је натерао да се максимално озбиљно посвети тенису.

„Тренирала сам три пута недељно по сат времена на малом терену, без дубл поља, више рекреативно, чисто нечим да се бавим. Први турнир сам одиграла 2005, са 12 година, девојке чак и млађе од мене су већ неко време биле на турнирима. Ја сам те 2005. одиграла 25 турнира и 30 мечева, па ви рачунајте колико сам била успешна. Али на једном од тих пораза одлучила сам да ћу почети озбиљно да се бавим тенисом. Био је турнир до 14 година на ‘Партизану’, играла сам против девојке која је била прва у држави, као данас се сећам, није било шансе да је победим. На 6:1, 4:0 њен сервис завршио је у ауту 5-10цм, ја сам заокружила траг, али њен тренер је био судија и пресудио је њој у корист. Изгубила сам 6:0 до краја, а на изласку са терена нисам могла да престанем да плачем. Дошла сам до тренера и родитеља, који су ми рекли: ‘Па што плачеш, биће прилика поново следеће недеље?’. ‘Мама, тата, хоћете ли да ми платите да тренирам сваки дан, за годину дана овде ће ме сви запамтити?“, у даху прича Јована, а онда се и нашалила:

„Као клинка сам била округла, буца, било ме лакше прескочити него заобићи, али добро… Није требало да купите ова ‘медена срца’, хахаха. И ето, из ината сам почела озбиљно да тренирам, тако је све почело, и било је како сам рекла, после годину и по дана сам освојила државно првенство. Била сам прва у Београду до 16 година, затим и прва у држави до 16 година, а са 13 и по година освојила сам прву категорију до 16 и до 18 година. Све због погрешне одлуке, али можда би ме нешто друго изнервирало, ко зна… Освојила сам европски Мастерс, била сам 13. јуниорка на листи ИТФ, сада сам 251. на ВТА листи“.

Спонзори, помозите Јовани!

Тенис или школа, Јована никада није имала дилему – чак је и матурско вече у основној школи пропустила јер је била на турниру.

„Ишла сам ванредно у средњу туристичку школу, остало ми је још неколико испита. Не жалим ни за чим, понекад ми друштво из основне школе недостаје, провели смо осам година заједно, али када се видимо, сетим се да је ипак било много љубоморе… Тако да ни не жалим, искрено признајем да сам увек више волела тенис од школе. Моји су инсистирали на школи, нису знали да ли сам озбиљна са тенисом, али ја сам била истрајна. Имали смо договор да морам да имам све петице ако хоћу да се бавим тенисом. Стварно сам испоштовала договор, учила сам, тако да сам у осмом разреду имала три тренинга дневно и школу од седам-осам сати. Дан ми није трајао 24, него 32 сата… Када су родитељи видели да је тенис нешто озбиљно, освајала сам турнире, стварно сам се трудила да се докажем и подржали су ме, па сам средњу уписала ванредно. Чак ни на матуру у основној нисам ишла, била сам на турниру, али то је мој избор, волим то што радим“, одлучно говори Јована.

Живот професионалних тенисера и тенисерки често се представља као пливање у луксузу. Међутим, то је неретко веома далеко од истине. Јована је сада у можда и пресудној фази своје каријере и један јак спонзор могао би да јој обезбеди све потребне услове да се вине ка врху. Потенцијала јој не недостаје.

„Имам човека који ми помаже са тренерима и са путовањима, а од Тениског савеза Србије добијам извесну суму новца за авионске карте. Примам и недељу стипендију од државе, примам минимум. Све остало финансирам сама и прилично је напорно. Помоћ увек треба, свакога дана је све теже – опрема је најмањи проблем, верујте ми, ту су путовања, хотели, тренери, терени… Па ми кажу: ‘Колико си зарадила, ти си пуна лове’, а ја не могу ни да ‘покријем’ турнире. Ни не покријем пут ониме што зарадим“.

Воли ‘Последњег самураја’, али не због Тома Круза…

После ’тешких’ тема, окренули смо се нешто лакшим, почевши од музике, за коју Јована каже да обожава.

„Волим ‘Елитне одреде’, желела бих да упознам Рељу Поповића. Волим домаћу музику, страшно је, али волим фолк. У суштини, не волим хармонику и кафанску музику, као ни рок, а све остало могу да слушам“.

Најдражи Јованин филм јесте Последњи самурај, али не због Тома Круза.

„Тренутно онлајн пратим серију ‘Ривенџ‘ (Освета), било је на Фокс лајфу, али како сам на путу, почела сам преко интернета да пратим. Омиљени филм ми је ‘Последњи самурај’, преплакала сам сваки пут када сам гледала. Али не због Тома Круза, не волим њега толико, него због самураја који изврши харакири. Обожавам и ‘Гладијатора’, то је врхунски филм. Од књига волим криминалистичке романе, почела сам Агатом Кристи, а тренутно читам романе Норе Робертс. То није чиста мистерија, има и других заплета“.

‘Меденим срцима’ смо је ставили пред велико искушење, али Јована нас је похвалила за избор сока.

„Највише волим сок од наранџе, праву ствар сте купили, хаха. Од хране ми је омиљена италијанска кухиња, разне пасте, пене са сиром и слично“. 

Необавезним ћаскањем завршавамо разговор и договарамо се за нови интервју неким још значајнијим поводом. ВТА титулом, зашто да не?