Вести из несвести

Знате ли шта је вирус СНИ?

4. јул 2018.
Нађа Михајловић

Свакодневно Неправилно Изражавање (СНИ) узело је маха. У потрази за антивирусом и неопходним излечењем, потребно је утврдити узроке ове појаве.

Замислимо једно суботње јутро на Бајлонијевој пијаци у центру Београда.

И ево, дошли сте на извориште Најновијег сербског језика по говору простога народа писаног, а тога ћете постати свесни чим се упутите ка тезги с поврћен из другог реда. Ту можете наћи најсвежију буранију, кронпир, шангарепу, нанџаре или курукуз. Уместо бораније, кромпира, шаргарепе, поморанџе и кукуруза.

Таман помислите на њега, а „инфракт” је већ „стрефио” неког од продаваца јер га је купац „погледао погледом беса”. Зар је могао нечим другим да га погледа? А сувишне речи налазимо и у низу други примера: „Сузе јој потекоше из очију.” Пошто су могле и из ушију? „Вратио се назад.” Јер напред није могао. „Сишли смо доле”, пошто горе нисте могли. „Узела је руком”, као да је могла да узме нечим другим.

Ако сте на пијацу дошли „с колима”, вероватно сте их држали за руку и шетали с њима, јер другачије нисте могли доћи с колима, већ само „колима”. А са пријатељем сте могли да шетате, и то под условом да нисте шетали са пријатељом.

Ако изађете са пијаце и кренете низ Душанову улицу грешке бивају све подношљивије. Тако је један локал „Затворен због реновирања”, уместо правилно „Затворен РАДИ реновирања”, јер реновирање није узрок већ повод затварања.

Понекад се ради о грешкама у домену финеса, међутим, неретко су посреди и „крупнесe”. Наш народ воли да придаје речима значења која се њему чине логичним. Па је тако конформиста неко ко воли комфор, а не неко ко се прилагођава ситуацији и прихвата туђа мишљења. Лојалан човек је неко дебео, иако у свом правилном значењу означава неког оданог. А дубиоза се користи за нешто дубоко, компликовано, уместо правилног – сумњиво.

Чини се да свако друго истраживање болести духа, језика, маште и сличног упућује на технологију. За правопис у брзинском дописивању времена нема. Могуће је да ће то скрнављење језика ући у наше свести довољно дубоко да ћемо границу између правилног и неправилног изгубити.

ПРАВИЛНО ИЗРАЖАВАЊЕ ОД МАЛИХ НОГУ

Уредница дечије радијске емисије „Добро јутро, децо”, Весна Ћоровић Бутрић, описала је како се у њеној редакцији на Радио Београду деца уче правилном изражавању. „Ми узмемо један велики џак речи па онда те речи одвајамо. Гломазне и тешке бацамо у воду, а лепе стављамо у шешир. Те лепе речи бојимо различитим бојама, а потом од њих састављамо правилне реченице”, каже Ћоровић Бутрић.

Могуће је да бисмо имали много више писмених када би деца у школама учила језик на занимљивији начин, а не само сувопарним бубањем. Ипак, Ћоровић Бутрић каже да бисмо се сви правилније изражавали када бисмо мало више слушали децу док причају јер, како каже: „Основци, а највише на завршетку основне школе, су најобразованији када су језик и говор у питању. Тако кад имамо проблем овде на радију, ми зовемо основце да нам кажу како се решава,”, шаљиво додаје Ћоровић Бутрић.

Ипак, временом се то знање заборави. Узрок заборава је можда то што се прилагођавамо говору већине, а можда и краткорочно сећање на часове српског језика. Међутим, она додаје да се не треба стриктно држати језичких правила, јер је и језик жива ствар, па ако би форма била важнија од суштине, изгубио би се смисао.

ЛОШ УТИЦАЈ МЕДИЈА 

Медији су такође важни када је изражавање у питању. Говор кваримо слушањем и гледањем телевизијских и радио емисија у којима водитељи и гости погрешно говоре, читањем погрешно написаних новинских и других некњижевних текстова, игнорисањем правописних и граматичких грешака. Дешава се да неки људи никада у потпуности не овладају књижевним језиком, па ако се запосле као спикери или новинари могу наметати свој говор онима који су до тада правилно говорили. „Радио Београд је стара кућа у којој се и даље води рачуна о изражавању. Ту постоје спикер и лектор који се баве језиком”, каже уредница. Међутим, чини се да на осталим радио станицама то није случај, те ту наилазимо на још један узрок неправилног изражавања.

Наставница српског језика и књжевности Прве београдске гимназије, Сандра Јовановић каже да медији често на погрешан начин приступају језику. „На тај начин се правописно неисправна реченица временом прихвата као правписно исправна. Новине, па макар то била и интернет страница, морају контролисати текстове које објављују”, сматра Јовановић.

ПОМОДАРСТВО

Разлог неправилног изражавања може се наћи и у самој сложености језика. „Можда је честа променљивост правописних правила довела до ситуације да се не зна шта је правилно и како нешто написати. Имате ситуацију где се један исти језички проблем решава на неколико различитих начина у неколико приручника. Одатле треба кренути. Усагласити све а затим кренути са правим описмењавањем народа. Држати се истих, једнаких правила дугорочно. Понекад се дешава да недовољна информисаност и необразованост утичу на ограничен речник говорника. Понекад узрок може лежати и у жељи да се покаже познавање самог језика или самог израза и да управо то поведе говорника негде где никако није смео кренути. Лично се увек држим једне теорије-не користи реч за коју ниси сигуран шта тачно значи”, додаје Јовановић.

Ту је и помодарство. Због њега неретко испадамо смешни или се у најмању руку огрешујемо о неко граматичко правило. „Људи су склони да прихвате те помодице: „најбољи тенисер икада!” или „океј”, или „супер”, или „вау”, „за понети”, јер сви тако говоре. Људи се тиме користе, јер ми често имамо комплекс ниже вредности и мислимо да ако нешто преузмемо из другог језика, да је то боље него у нашем језику.”, каже професор Стилистике и Реторике на Факултету политичких наука, Добривоје Станојевић.

Они који следе ове такозване нове трендове уносе енглески језик у српски јер сматрају да је такав начин говорења и писања занимљив. Услед тога што неретко не знају добро ни енглески, долази до погрешног превода или српски језик говоре користећи енглеску реченичну конструкцију, а оваквим говорењем уносимо забуну, предност дајемо енглеском при том непотребно запостављајући свој језик.

„Модни часописи предњаче у форсирању англосрпског, јер је ваљда све лепше ако се напише на енглеском. Спортски новинари углавном не познају граматичка правила, а нико их због тога не критикује већ их, напротив, пушта да говоре шта хоће и како желе, а у новинским чланцима може се уочити и незнање правописа њихових аутора. У ретко којој редакцији има лектора, а и кад их има, уредници их не слушају, па преправљају лекторске исправке, то јест враћају текстове на старо, неправилно”, сматра лексикограф, Виолета Бабић

„Некад огрешење о језик није нешто што је најстрашније кад је реч о језику. Више су опасне афектације, манипулације. Чињеница да се људи праве ученијима него што јесу зато што се користе страним речима и то је често погрешна употреба у складу са звучењем, а не са значењем, што ми називамо народном етимологијом. На известан начин ја сам увек захвалан људима који говоре, трудим се да више слушам, него да говорим, а кад чујем да неко греши мени то много говори о њему”, каже професор Станојевић.

ПОВЕЋАТИ БРОЈ ЧАСОВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Лингвиста Рајна Драгићевић решење види у томе да у школи треба испланирати много више часова за упознавање ученика са речницима и за служење њима. „Када неко не зна шта значи нека реч, придаје јој значење које претпоставља на основу неких сегемената речи које препознаје. У питању је полуобавештеност, која је један од највећих непријатеља у учењу и савладавању било каквих садржаја” каже Драгићевић.

Непроверавање значења речи доводи до учестале појаве оваквих грешака, али Виолета Бабић сматра да до оваквих грешака долази највише због слабог интересовања за књиге и читање. „Људи често придају речима погрешна значења или не дозвољавају коришћење фигуративних управо зато што мало знају и још мање читају, а мисле да знају. Требало би да узму Речник српског језика у руке, прелистају га, па би одмах закључили да греше, јер речи имају многа значења, основна и фигуративна, и да, на пример, уопште није тачно да се „књиге не издају, већ пријатељи. Издају се и књиге, као што се и пријатељи могу оставити на цедилу и издати. Само кад би више њих хтели да прочитају те издате књиге.”

Професор Станојевић каже да је наш језик тежак, те да би могао мало да се поједностави, али да ми то не можемо да урадимо. „Језик има своја правила независно од нас и о тежини језика не можемо судити тако олако, зато што су сва та правила у језику настала из неке животне потребе.”.

Виолета Бабић ипак сматра да граматичка и правописна правила нису разлог што се не говори правилно, већ зато што код многих не постоји жеља за правилним говором, читањем и учењем. А доста њих спонтано прихвата говор око себе који је често накарадан. „Не сматрам да је српски језик преоптерећен граматичким и правописним правилима. Има их онолико колико је неопходно да би се један језик нормирао. Мислим да многи мисле како одлично знају српски језик самим тим што су рођени у Србији и да зато не желе да се баве граматиком и правописом и било шта уче. Мало се чита, речник се не богати, а онда, на крају, граматика буде крива за све.”

Ипак, главну улогу у развоју језичке културе има школа. Велики број говорних грешака највише говори о нашем лошем школском систему. У нижим разредима основне школе у Мађарској је предвиђено осам часова матерњег језика недељно, у Русији – девет, у Турској и Француској – десет. У Србији је предвиђено пет часова Српског језика недељно. У средњим стручним школама једва је спречено смањивање броја часова на само два недељно

„Увећавање броја часова Српског језика у школи и усклађивање планова и програма за тај предмет са реалним потребама ученика. Руски језик као школски предмет у Русији има надпредметни статус и такав статус омогућава да се број недељних часова Руског језика не може поредити са недељним фондом часова из других предмета. Залажем се за надпредметни статус Српског језика у школама у Србији. Залажем се и за раздвајање наставе Српског језика од наставе Књижевности. Јавна је тајна да се у српским гимназијама и средњим школама, језик уопште не учи, већ се обрађује искучиво књижевност”, сматра професорка Драгићевић.

„Нема довољно наставе језика, нема довољно часова, нема довољно усредсређености, нема довољно стручних кадрова, нема довољно ни дисциплине, ни самодисциплине да се учи језик. Мислим да је недовољно пет часова недељно. То је супстанца свега. Чиме год да се бавите, ви се бавите језиком. Има ли предмета који може да опстане без језика? Чак и кад препричавате то како сте доживели неку слику морате се служити језиком. Идеално је имати сваки други час језик и књижевност зато што кад боље познајемо језик можемо боље да искажемо мисли и осећања”, истиче професор Станојевић.

Свако огрешење о норму има своју законитост, има своју мотивацију и није без везе иако може деловати безвезно. Кад се неко огреши о норму можемо много да сазнамо о њему: зашто се огрешио о норму, да ли зато што је необразован, зато што је немаран, зато што потиче из неког краја, зато што је узнемирен, узбуђен, усплахирен. Оном ко паметно слуша то може много да говори. Нама о људима, кад се огрешују о норму, то говори о много ствари, не мора нужно да то буду негативне ствари. Постоје релативно образовани ниткови, који зато што су ниткови не могу бити интелектуалци, а постоје и релативно необразовани поштени људи који с обзиром на свој став могу бити интелектуално остварени.