Златни плеј се латио пера

У српској књижевности важи неписано правило да је име Бранко гарант квалитета, упамтиле су га и заволеле многе генерације. Може се чак наћи и у Десанкиној родној Бранковини. За разлику од оба Радичевића, Ћопића и Миљковића, главни јунак ове приче није потпуно посветио свој живот писању, штавише, дошао је из потпуно друге сфере.

Бранко Јереминов је освојио четири златне медаље у саставу кошаркашке репрезентације тадашње Србије и Црне Горе. Није ни загазио у двадесете, а већ је око врата имао четири златне медаље, док је свлачионицу делио са Николом Пековићем, Новицом Величковићем, Миленком Тепићем, Тадијом Драгићевићем, Иваном Паунићем… све под будним оком тренера Мирослава – Муте Николића. После 12 година од последњег златног момента и четири земље (Катар, Мађарска, Румунија, Португал) у којима је играо и игра написао је књигу „Крај првог полувремена“, где описује проблеме спортиста који су на заласку каријере.

– Још нисам сигуран који је тачно разлог због којег сам почео да пишем. Професионално играм кошарку 13 година и вероватно ми је било потребно да један устаљени начин живота раздрмам, унесем нешто ново и другачије. Притом, спортисти у иностранству имају доста слободног времена, посебно уколико не играју на врхунском нивоу. Писање књиге сам почео још пре три године, док сам био у мађарском Сегедину. Направио сам паузу скоро две године. Мислио сам и да одустанем. Међутим, нешто ми није дало да је оставим недовршену, тако да сам, као из полуконтре, финиширао ове године.

Креативан као плејмејкер на терену, рођен исте године кад и носиоци игре репрезентације протеклих година Милош Теодосић и Стефан Марковић, тако и на папиру, потрудио се да приватне тренутке, успоне и падове смести у треће лице, мада су и њега пратила слична дешавања током каријере.

– Књига говори о животу младог спортисте, кошаркаша, који је пратио свој сан и врло рано напустио свој дом и град не би ли успео. Прича се дешава на полувремену једне утакмице где он, после десетек година професионалног играња, више не проналази мотива да настави. Кроз целу књигу, ипак, доминира љубавна романса кошаркаша и дивне чирлидерсице која после девет година резултира раскидом. Смрт оца, на крају, враћа га у детињство, у родни град, где покушава да смогне снаге за друго полувреме.

Врхунски спорт носи са собом вредности борбе, одрицања, живот на точковима, рано одвајање од породице, самим тим се одмалена пролази кроз стрес, велики раст и опадање самопоуздања. Јереминов долази из грађанске породице са образовањем на првом месту. Успешно је завршио факултет, показавши да је могуће издвојити времена и за каријеру и за студије, међутим, многи професионални спортисти, нарочито у популарнијим дисциплинама код нас, после завршене каријере убирају плодове „небраног грожђа“.

Остају у кошарци кроз тренерски рад, баве се приватним бизнисима, пољопривредом, а тек су основали породице. Потпуно нормална појава је и да се услед нестабилног финансијског стања, слабих плата са смене улази у дрес, из чизама у џорданке, такво је реално стање крилатице српског спорта.

– Кошаркаши, уопште спортисти, често су под огромним притиском. Живе од викенда до викенда. Срећа им умногоме зависи од утакмице суботом увече. Цео живот им је у та два сата и сви људи око њих трпе због тога. Уколико се победи и кошаркаш одигра добро, живот је леп. У супротном ништа није како треба. Те крајности су тешке и често неподношљиве. Зато је важно да сваки спортиста пронађе начин да себе смири, да прошири свој свет, да тренира максимално и крвнички, али и да научи како да га испуне и неке друге ствари, које он изабере.

Спорт је у својој суштини метафора животног пута, нарочито колективни. Сарађивање са различитим карактерима, темпераментима, рад на себи, усавршавање, извлачење из безизлазних ситуација, срећа у последњој секунди, болни порази који те преиспитају и науче да не понављаш грешке. Све је то 31-годишњи Ковинац прошао и спреман улази у друго полувреме живота.

– Крај спортске каријере веома је болан и тежак за сваког спортисту. Јер, тек тада, на неки начин, за тог човека живот почиње. Живот на који он углавном није спреман, који је за њега нов. Међутим, живот је због тога леп, јер увек носи нешто ново и нешто што вас тера да се борите. Без потребе за борбом, живот би био досадан.

Дочекао својих пет минута

Последњи напад, плејмејкерски дуел Бранка и Италијана Александра Пјаце. Наш момак му краде лопту насред терена, осигуравши победу 89:82 и пролазак у финале ЕП У21. Остала је у песку сећања урезана реченица ТВ коментатора Слободана Шаренца:
– Краде лопту Бранко Јереминов, дочекао је и овај момак својих пет минута!
Ко год буде прочитао његову књигу „Крај првог полувремена“ сигурно ће му пажња бити украдена као Пјаци лопта тог дана.

Кошарка у сенци фудбала

Може ли идеалнија припрема за друго полувреме од Португала? Бранко тренутно игра у овој богатој и интересантној земљи:

– Живот у Португалу је леп, људи воле да уживају, друже се, доста су слични нама, осим што се они не нервирају превише. Код њих је све опуштено и лагано. Моја Албуфеира се налази у Алгарве регији на самом југу земље и лежи на најлепшим плажама у Португалу. Долази велики број туриста из целог света, углавном Енглези. Често ми се чини да на улицама чујем само енглески језик. Добра храна, лепо вино, широке пешчане плаже и безброј морских увалица чине ово место савршеним за одмор.

Ипак, Португал је земља фудбала. Кошарка није на толико завидном нивоу:
– Фудбал је неприкосновен спорт у Португалу. Бенфика и Порто су највећи клубови, сви моји саиграчи -Португалци редовно прате њихове мечеве. Кошарка је на неупоредивно слабијем нивоу, пре свега финансијски. Плате кошаркаша, осим у Порту и Бенфики, уз Оливеренсе, су испод неког просека за лиге сличног квалитета у Европи. Међутим, привлачност лепог живота обезбеђује португалским тимовима квалитетне странце. Амери представљају огромну већину, поседују висок квалитет… Порто и Бенфика су у својим редовима знали да имају и бивше НБА кошаркаше. Српских играча има само неколико, али сви имају значајне улоге у својим тимовима.