ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА

Кренувши очевим стопама, Вељко Лалић, прихватио се новинарског заната. О његовом таленту говори чињеница да је најмлађи добитник награде „Новости“ и Удружења новинара Србије. Главни уредник  „Прес“-a за време његовог највећег тиража и добитник награде The man of the year, у категорији колумниста и блогер. Директор је и главни уредник недељника „Недељник“, који је за непуне три године ушао у ТОП 20 најпродаванијих магазина. Пре две седмице, на киосцима је разграбљен двоброј „Недељник“-а са интервјуом Добрице Ћосића, чиме је он прекршио своје обећање да више неће давати интервјуе. Због тог интервјуа, „Недељник“ је ишао на доштампавање, што се у Србији не памти још од 1987. године…

 

 

Радили сте интервјуе са многим признатим и важним личностима, али ниједан није узбуркао јавност као овај са Добрицом Ћосићем. Да ли сте очекивали овакав одјек Ћосићевог „Националног тестамента“?

Нисам. Очекивао сам велики интервју и интересовање, али не и доштампавање тиража које колико смо касније израчунали није нико имао од 1987. када је Дуга доштампавала тираж с Кочом Поповићем. То, ипак, показује и у каквом се тешком тренутку налазимо, јер нико осим Добрице Ћосића не може да изазове толику помаму у јавности. А, он има 93 године…

 

Добрица Ћосић је како наводите то урадио због реиздања романа „Време смрт“, али и жеље да на стогодишњицу Првог светског рата с уредницима „Недељника“-а продискутује последњи век у Србији. Зашто ваш са вама из „Недељника“-а?

Дуго причамо с Добрицом Ћосићем о интервјуу, годинама рекао бих. С друге стране и ми смо се изградили као једни од најбољих интервјуиста свих ових година. Тако да смо успели некако то да повежемо. Добрица Ћосић је прво тражио питања и затим је био одушевљен. Просто је то. Марко Прелевић и ја смо недељу дана читали четири књиге Добрице Ћосића, извлачили на маргинама све што нам је требало за тај интервју, урадили и осталу класичну припрему. И тако смо добили овакав интервју.

 

На ваше питање да ли се надао да ће интелектуалац попут Бориса Тадића добро водити државу, Ћосић је одговорио да је жеља за популарношћу била ограничавајућа сила за Тадићев успешан рад. Да ли се слажете са тим?

У потпуности. Слажем се у готово целом интервјуу са саговорником, јер како га је дефинисао историчар Миодраг Јанковић, Добрица Ћосић је показао невероватну јасновидост. То се можда и посебно односи на део око Бориса Тадића, где је, разумећете, био и најобазривији с обзиром на то да му је његов отац био највећи пријатељ и интелектуално најближа личност.

 

У интервјуу који сте урадили са Борисом Тадићем у Високим Дечанима, тадашњи председник државе на неки начин рекао је да СНС има кризу идентитета и да је она и даље антисистемска странка. На крају је Ђинђићевим речима указао да коалиције ДС-СНС неће бити. Да ли је тај интервју ставио тачку на велику коалицију, коју је после избора заговарао Мики Ракић, велики пријатељ и Тадића и Вучића?

Ја мислим да јесте. И многи су ми касније неформално причали како га је тај интервју коштао власти. Мало кроз шалу, мало озбиљно. Био је то специфичан интервју, рађен у сепцифичним околностима. Албанци су тада каменовали његову колону, имали смо специјалан амбијент и од тада стално то покушавамо да направимо са саговорницима. Јер, другачије испадну интервјуи. Тадић је углавном до тада стално био ригидан, посебно кад га Крстић исправља, а овде смо нас двојица сами причали три сата. И то је стварно један одличан интервју, сигурно међу пет најбољих које сам направио у животу.

 

Да ли вас је изненадила победа напредњака 2012. године?

Не. Напротив. Изненадило ме је што на парламентарним изборима нису имали већу победу.

 

Те године, дотадашњи власници Мирослав Мишковић и Драган Ђилас, напустили су „Прес“ и тај дневни лист је угашен. Ви сте напустили „Прес“ пет месеци пре његовог гашења. Зашто?

Економска ситуација је била тешка, а ја сам прихватио место главног уредника уколико плате буду редовне. А онда су плате почеле да касне, генерални директор који ме је поставиоо на место главног уредника је био смењен, менаџмент и власници тражили су да се отпусти 50 људи. И ја једноставно више нисам могао с тиме да се носим. Можда је то била и грешка, можда би „Press“ опстао да су резови направљени на време, али једноставно је то било тако… И то знају сви људи који су тада тамо радили. Нема ту ничег мистичног. Моји најближи сарадници су били шокирани кад сам им рекао да сам поднео оставку. Није било лако, али нисам могао да носим тај терет. Моја слабост, признајем.

 

Да ли је било притисака и мешања у уређивачку политику „Прес“-a, с обзиром да је Драган Ђилас у то време био на власти?

Политичких притисака има стално. Данас мало мало па неко зове незадовољан неким текстом. Вероватно бисмо и нас двојица звали да неко нас дира, тако је то чист посао. Што се тиче политичких притисака то је до сваког уредника да повуче линију с ким се виђа, с ким се дружи. Ја кад сам постао главни уредник, после пет дана је био велики митинг СНС-а и човек из менаџмента који је мени био надређени дошао је и рекао да има информације да се спремају нереди и да бисмо то требали да објавимо. Ја сам му пред петнаест сведока поручио да има моју оставку ако жело то да објави без потврде. И више није било таквих ствари. Дакле, док сам ја био у „Press“-u, колумне су сваке недеље имали Вучићевић који је Тадића тада звао Ким Ил Џунгом, Меденица који знате како пише, а он може да вам потврди да сам му за пет година колико сам му био уредник, од „Преса“-a недеље до „Недељник“-а, скинуо једну колумну и то јер је дирао мртвог човека. Писали су даље Влада Арсенијевић, Драгослав Бокан, Стојан Дрчелић… Дакле, све потпуно различити људи. Коментари су слободни, вест је светиња. Како се то уклапа у политичку причу Драгана Ђиласа не знам, а ако је неког притискао то је вероватно Рајко Недић, уредник београдске….

 

Када причамо о колумнама, ви сте Вучића упоредили са Шавијом, Тадића са Бјековићем а изборе са вечитим дербијем. У једном тексту Дачића са Френсисом Андервудом а Тадићев НДС са Ocean’s 11. Може се приметити да друштвено политичка дешавања стављате у контекст навијачко-филмског трилера. Да ли је за то крива неозбиљна политичка сцена Србије или је нешто друго у питању?

То је неколико различитих колумни са различитим порукама. Ајде да се вратим на Тијанића, последњи пут кад смо седели с Дејаном Папићем, власником Лагуне и причали о његовој књизи колумни, управо смо причали како је тешко објављивати старе колумне јер се све промени у времену. Промене се околности, играчи на сцени. Замислите данас Бориса Тадића и Тадића пре четири године када је био једнако моћан као данас Вучић. А, човек кад напише колумну мора да се искључи из познанстава које има, од људи које зна, и да све то избаци из стомака. Можда некад и погреши, али ако једном помери милиметар ствари, неког натера на размишљање. Довољно је.

 

Каква је политичка сцена Србије, у којој је данас Вуку Драшковићу природно да буде на листи СНС-а, Весна Пешић пореди Ивицу Дачића са Де Голом а Чанак хвали Вучића на сва уста? Да ли би се овом циркусу смејао и Чарли Чаплин?

Па ми живимо његов филм – „Златна грозница“.

 

Интервјуе за „Недељник“ давали су многи, исповести и ауторске текстoве такође. Један од таквих аутора који је усталасао јавност, био је бивши директор РТС-а. Зашто је Александар Тијанић баш вама поверио да његова писма Борису Тадићу и Војиславу Коштуници, као и тестаментарни текст „Реп Аждаје“ објавите у „Недељник“-у? Чиме сте завредели његово поверење?

После смрти увек сви постану његови највећи пријатељи. Са Тијанићем су на Саша, с Ђинђићем на Зоран… Ми смо имали професионалне односе. То што је нама дао тај интервју, и што је на крају рекао како тај интервју превазилази и нас и њега, сигурно није мислио да му је последњи. Тијанић је сигурно био један од највећих српских новинара у историји.

 

Многи медији, што штампани што ТВ, позивају се на „Недељник“ и делове из текстова и интервјуа користе за своје вести, стављају у своје новине и на портале. Да ли је то нека врста потврде кредибилитета вашег листа?

Не, то је потврда тога како ми схватамо новинарство. Ми провоцирамо, али немамо ниједнu тужбу за годину и по дана самосталног излажења. Кад кажем мејнстрим управо на то мислим, да се зна да је твој извор кредибилан, да си објавио нешто што завређује да се објави. Нешто што ће сви да цитирају, не као сад с актуелним бројем с Добрицом Ћосићем, већ за пет година да се позивају на тај интервју. Као ви на овај с Тадићем. То је најчистије новинарство које постоји. И ми овде радимо текстове по правилу „виолина“ које ви студенти новинарства одлично познајете, и ми желимо да наши интервјуи с Бјелогрлићем или Беком, буду другачији. Али суштина је кад објавимо меморандум СПЦ, па нас црква дематује, па онда за два месеца ипак демантује саму себе. Тако се прави кредибилитет.

 

Уморни смо од прича о таблоидизацији медија и колективном паду вредности и морала српског новинарства. Таблоиди су постали значајна карика у политичком обрачунавању деценију и по уназад. Колико то штети медијском животу Србије?

Много, али нису таблоиди криви за то, већ мејнстрим новине. Да су Новости и Политика после 5. oктобра биле оно што су требале да буду, не би ни настали таблоиди. И имали бисмо ситуацију као у Хрватској. То је једноставно. У Србији може да постоји дванаест добрих уредника, баш као у Хрватској осам. Игrа бројева. Кад онда видите колико медија има у Србији, и квалитет се расплинуо. Таблоиди, с друге стране, излазе из своје улоге забаве кад је неки хаос у друштву, кад ратују Коштуничина и Тадићева служба, кад СНС купује време и покушава да скрене пажњу с катастрофалне економске ситуације криминализацијом претходне власти. Сада је готово с тим и видећете, таблоиди ће поново да се баце на старлете и ријалити новинарство.

 

Мислите ли да су људи способни да разлуче које новине имају квалитетан садржај? Да ли могу да препознајu шта су медијске манипулације и спинови?

Наравно да не. Ви данас имате једну апсурдну ситуацију о којој пише Ноам Чомски, а то је да се у мејнстрим медијима данас налази највише објективних текстова јер је интернет направио блог новинарство у које сви само иду да траже потврду свог мишљења. Тако смо дошли до тога да Викиликс иде кроз Њујорк тајмс, да тамо можете да прочитате и Чомског и класичну америчку политику. А, код нас кад неко узме страну само то гура. То је оно што ми покушавамо да променимо, али кад у истом броју имате есеј Јоргованке Табаковић о Вучићу, дакле јако важну ствар коју купују и преводе све стране амбасаде као и интервју с Биљаном Србљановић, једни кажу да смо се продали Вучићу, а други да смо новине ЛДП-а. И нико не прочита два најбоља текста у новинама. То је страшно.

 

Да ли ће интернет издања угрозити штампане медије? Каква је будућност штампе?

Интернет је наше издање, тако да уопште не схватам зашто сви толико кукају на интернет. Данас због њега информација има много већу снагу, а полако доноси приходе. Дакле, какве везе има у каквом облику ће бити новинарство. Ја наравно обожавам папир, али ако бисте ми понудили исти број читалаца на интернету без трошкова штампе, дистрибуције, продаваца, одмах пристајем. Због тога није угрожено новинарство, већ његови канали. Као кад телефон постане смартфон. Свеједно је. То је телефон. Као што је то новинарство. Вест. Информација. Коментар. Само је то важно…