Живот ме није уништио

Физички се осећам као невин дечак од 16-17 година, јер сам здрав. Ментално сам исти онај мали из Кикинде окружен књигама, само што сам их тада имао нешто мање

Јован Ћирилов не воли када га називају најбољим српским театрологом; признаје само епитет најстарији. Своју готово шездесетогодишњу каријеру на ,,даскама које живот значе“ провео је у, по мишљењу многих, најбољим српским позориштима – Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212 и Битефу, чији је уметнички директор од његовог оснивања 1967. године. У међувремену – пише песме, есеје, колумне, романе, саставља речнике. Поред бројних признања и награда, ове године је одликован и Сретењским орденом трећег степена. 

У сомотским панталонама и белој кошуљи, господин Ћирилов отвара врата свог стана у једној од зграда на некадашњем Булевару револуције. Осмехујући се, уводи ме у ходник препун полица са књигама: чак се и на чивилуку, поред неколико сакоа, налазе уредно наслагане књиге. У стану је и Драгољуб, један од Ћириловљевих пријатеља који долази да му помогне. Домаћин каже да ћемо причати у његовој радној соби, али пре тога мора да пошаље један и-мејл. Седа за рачунар, ставља наочари и полако куца. Прво што осетите када уђете у стан овог интелектуалца је – мирис књига. 

НАЈТУЖНИЈА РЕЧЕНИЦА У ЖИВОТУ

Сретењски орден ми много значи, али ми је жао што ниједна жена ове године није понела ордење. То је због тога што су мушкарци ти који награђују, код нас и даље постоји латентни антифеминизам, и даље живимо у ,,мачо“ цивилизацији. Да сам на месту Председника, изабрао бих Виду Огњеновић, Биљану Србљановић и Милену Марковић. Ипак, награде су ми драже, јер добијем неки динар да купим још коју књигу. Видиш како мало књига имам. Осмехује се и погледа на полице којима су прекривени зидови његове радне собе од пода до плафона. Уредно су наслагане у неколико редова не само по комодама и полицама већ су и велики радни сто, фотеље и ноћни сточић затрпани речницима, енциклопедијама, лексиконима. Никада их нисам бројао, али мислим да имам око 10 000 наслова. Скоро ми се десило да сам једну драму тражио два дана, једва сам је пронашао. Али, има и горих ситуација – да не успем уопште да је пронађем. Нарочито ми је зао што не могу да пронађем књигу са мојим омиљеним стриповима Снежана и 7 патуљака, Пинокио, Мики Маус, Паја Патак. На енглеском је језику, купио сам је у Дизниленду. 

Сад ћу ти показати своју прву књигу. Неколико тренутака посматра полице покушавајући да се сети на којој је књига. Проналази је – ,,Моје звери“ од Дубова, листа старачким рукама и сетно гледа у њене пожутеле странице. На првој страни је и датум: 13. август 1942. Видиш, пише ,,Моја прва књига“, имао сам тада седам година. Моја бака, очева мајка, знала је приче и песме које су се преносиле са колена на колено. Иако неписмена, рекла ми је пред смрт најтужнију реченицу у животу, имала је тада преко 90 година: ,,А је ли, рано, осећам да си ми близак, а подсети ме, јеси ли ми ти син или унук?“

ЦЕО ЖИВОТ БЕЗ НАДИМКА

Најстарији српски театролог се замислио, зачас склопио очи. Тишину у соби прекида звук понеког трамваја који протутњи у сунчано недељно послеподне. У детињству сам доста био сам, много сам читао и цртао. Био сам свилено дете, господско, рани интелектуалац. У младости ме вршњаци нису много волели, био сам мршав и никакав. Више су волели оне са којима играју фудбал, боксују се и рвају. Док говори, врти наочари. Каже да је његов живот обележио развод родитеља, па је добио и очуха и маћеху. Са маћехом Соњом сам читао Молијера, подучавала ме је француски и латински. У неким средњошколским новинама потписивао сам се Јоћи. И Соња је била једина која ме је тако звала. Иначе, никада нисам имао надимак.
На полици се поред књига налазе и фотографије Ћирилова са мајком Јелицом. Гледајући у једну на којој се мати осмехује, каже ми да су је звали Муца. Дивим јој се, иако ме је оставила када сам имао дванаест година. Када је чула да сам се развео од супруге Маје, уселила се у овај стан и остала са мном до смрти. На њеној сахрани говорио сам стихове Десанке Максимовић. Имао сам договор са Пером Краљем да он на мојој сахрани каже стихове по свом избору, али сам, ето, остао без њега. Али ћу га памтити, највише по доброти.
Сећајући се детињства, тихо говори и о баби по мајци која је извршила самоубиство. Била је близак род са сликарем Пајом Јовановићем, чак је тврдила да ју је насликао приликом једне посете. Дођи да видиш портрет, имам га. Одводи ме у пространу, светлу собу, чији су зидови прекривени сликама, а дрвене комоде пуне књига. Показује велики портрет са масивним рамом, насликана је девојчица од пет или шест година. Никад се нисам бавио тиме да сазнам да ли је то заиста Паја Јовановић. Није ми важно, немам времена. 
Одједном се окреће ка супротном зиду. Ово је Драган Мојовић, њега обожавам. Слика је посвећена Сартру, видиш наочаре, такве је носио Сартр – био је разрок. Ту је и Политика са умрлицама, јако чудна слика. Надреално. Хајдемо у радну собу, желим да ти покажем нешто.
Под нашим корацима крцка под. 

МЕНЕ СВЕ ЗАНИМА

Седамо на велики зелени тросед. Каже да свако јутро доручкује корнфлекс у кади пуној пене и тада узима папир са списком ствари које тог дана треба да уради. Ха! Јеси ли видела ово? Са полице преко пута узима неколико папира, каже да су то дневни и месечни планери. Изгледају као распореди часова, ручно и прецизно подељени на табеле и колоне, а обавезе су исписане са назнаком времена и места, мада помало неуредно. Ја сам систематичан, али нисам педантан. Видиш, ово је врло систематично и прецизно, али не баш уредно. Не волим када се робује педантерији. Него, да ти покажем и ово.
Иако већ зашао у девету деценију, без проблема скаче са кревета, пролази поред мене и седа на под крај уредно наслаганих књига. На махове ми се чини да је велики Јован Ћирилов у ствари дечак заробљен у телу старца. Види – књиге са политичким цитатима, сјајни су. Често читам и овај Лексикон о папама. Замисли ово – узима дебелу књигу и листа је широко се осмехујући – Савременици Христа. Добро, ово су књиге о композиторима, њих је нормално имати. Аха, ево их – Лексикон новинарства. Узми, погледај!
Наставља да ми показује неке од својих омиљених књига – од Лексикона куварства, преко књига о Њујорку и Крлежи до филозофских појмова, књига о експресионизму и савременој култури. На моје питање да ли кува, одмахује главом. Каже да га у лексиконима куварства занимају само појмови. Не волим да кувам. На ручак одем код моје комшинице Жунићке или ми Драгољуб скува нешто.

Када оде у иностранство, најпре оде у књижаре. Купује ретке, чудне књиге. Мене све занима, зато сам и завршио филозофију, дипломирао сам на егзистенцијализму у Сартровим драмама. Он ми је помогао и у односима са људима и у схватању живота и у позоришту.

НИСАМ УСАМЉЕН, ИМАМ ПРИЈАТЕЉE

На столу преко неколико речника стоји најновији број Времена. Читам Време, НИН, Политику, Блиц, Данас, викендом купујем Вечерње новости због додатка. Од жуте штампе читам Курир. Због колумни које пишем морам да будем у току са свиме што се дешава.

Ћути, жмури и стиска усне покушавајући да се сети нечега. Сећам се да ми је Дединац у нашој последњој шетњи рекао да је света дужност интелектуалца на Балкану да се бори против свих облика примитивизма. Ја се против тога борим писањем.
Пролазећи прстима кроз седу косу, каже како се борио за букинисте и за платане. А сећа се и када је на конгресу Комунистичке партије Србије стао у одбрану хомосексуалаца. То што сам урадио је било јако смело и законом забрањено. Могао сам у затвор отићи.

Смирено и самоуверено говори и о свом сексуалитету. Питао сам Карлеушу у једној емисији како она може да зна мој сексуалитет кад га ни ја не знам. Он је много сложенији него што било ко мисли. Ово је и даље једна мачо средина и јако је важно да се човек роди са том склоношћу. У нашој средини се нормалније и лакше живи као хетеросексуалац. Ако се осећаш као геј, онда се избори за то, определи се за то.

Ускоро креће за Ниш, биће у жирију Такмичења у беседништву. Остављајући га самог, питам жали ли што нема потомке.
Жалим, али не очајавам. Гледа ме искрено и помало тужно. Не осећам се усамљено – имам књиге и имам пријатеље.