Живот је одиграти и кад су ти лоше карте

Ауторка: Милена Влајић

Марко Јанкетић је српски филмски, телевизијски, позоришни и гласовни глумац. Рођен је у Београду и јавности је познат као син великог глумачког пара Михаила Мише Јанкетића и Свјетлане Кнежевић. Глуму је дипломирао на Академији уметности Универзитета у Новом Саду у класи Бориса Исаковића. Члан је Југословенског драмског позоришта.

Као син глумачког пара, бављење глумом никада није доживаљао као обавезу и притисак. Истакао је да се родитељи нису мешали у његове одлуке, што је сматрао здравим за развој младог човека. Тако се, како наводи, неговао индивидуализам код њих. Одлуку да ће се бавити глумом знао је још давне 1995. године када је имао прилике да глуми у представи „ Башта сљезове боје“ заједно са својим оцем Мишом Јанкетићем.

„ Улоге сам бирао у односу на проблем који третира драмски комад или сценарио. Оно о чему бих волео да проговорим. Значи, ако се мене лично тиче та прича, просто ме занима и узбудљива је, онда ми је лакше да се бавим тим карактером који тумачим. Ти кад анализираш драмско део, глума произилази из односа са ликовима, говорном радњом без неке мистике. Имао сам среће што сам ишао од најмањих улога без иједне реплике до главних улога, тако да у том смислу мислим да је то добро за развој младог глумца. Свака улога којом се тренутно бавим, свака последња улога је мени најважнија улога. Има неких улога које су ми отвориле пут попут Рупрехта у „Разбијеном крчагу“ или комад Лоренцачо… просто неке велике улоге које ти пружају да покажеш неки широк глумачки дијапазон где се развијаш мало више наравно.“

Живот није само играти добре карте, већ и добро одиграти чак и када су лоше.

„Много су теже сцене где изврћеш утробу у емоционалном смислу, неко копање по неким својим мраковима, неко сондирање. У смислу потраге које је порекло тог зла које треба да одиграш. Најтеже ми падају лоше написане улоге и неки моји лоши избори. Деси се некад да направим лошу процену, буде ми мука то да одрадим, али потпишеш уговор и мораш да стиснеш зубе да завршиш то. Направе се компромиси неки на крају, али ту трпе представа или филм, зато што ти када се договараш са неким, договарате се око неких ствари како бисте волели да изгледа…међутим у ходу се деси да просто немате некада исти сензибилитет и поглед на ствари и дође до неспоразума. Али то је нормално, није то нешто што је реткост. “

„ ДПШ- Дефинитивно последња шанса“

Себе као личност покушао је да представи кроз своја интересовања и потрагом за индетитом. Открио је да није волео школу и да је често бежао са часова. Више је волео да у слободно време чита и пише поезију за своју душу.

„ Ја сам био лош ђак па сам уписао бродарску школу трећи степен. Онда сам у септембарском уписном року уписао дрвно- прерађивачку школу, везано за обраду намештаја зато што сам цртао, али и даље цртам. Ту су били неки лепи предмети орнаменти, лепо писмо, калиграфија, нацртна, сликање, цртање, вајање.. У том смислу је мени пријао тај смер. То је један племенит занат, имам и ту могућност да побегнем и у ту професију, да се бавим производњом намештаја једног дана. За разлику рецимо од основне школе, у средњој и на факултету сам имао добре оцене, ту сам се дисциплиновао, био сам мотивисан и добро сам радио. Трудио се сам да радим доста на себи. За мене је важила парола чиме год да се бавим, трудим се да будем најбољи у томе“, објашњава Јанкетић.

Нови Сад- град успомена

Глуму је успео да упише тек из трећег пута. Два пута је неуспешно покушавао на Факултету драмских уметности Београду. Трећи пут када је требало поново да се пријави на ФДУ у Београду, одустао је од те намере, јер је његов отац тада преузимао нову генерацију студената, па би његов евентуални улазак на ФДУ могао да се сматра непотизмом. Доноси одлуку да покуша на Академији уметности у Новом Саду где је успешно примљен.

„Нови Сад је прелеп град, мирнији од Београда. Ја сам био носталгичан за Београдом,  али Нови Сад је место где сам се осамосталио, где сам живео 4 године сам, где сам научио да упалим веш машину. Живео сам у изнајмљеном стану у једној малој уличици на Тошевићу иза катедрале близу Академије и просто сам научио да живим сам што је било драгоцено за мене. Некако волим Нови Сад. Вуче многе успомене. Оно што је занимљиво код наше Академије јесте што је то Академија уметности, где постоји ликовни, музички и драмски департман. Тако да смо ми били заједно са сликарима, вајарима, музичарима и онда је то увек било лепо. Ишли смо једни другима на концерте, изложбе, представе“.

Незаобилазно је било споменути и колеге са класе са којима је Марко итекако остао у добрим односима. О томе сведочи и кумство са глумцем Стефаном Трифуновићем.  

„Ми смо били супер класа… хомогена и добра класа. Сви смо дипломирали у року са добрим оценама. Били смо једни од бољих у то време. Прва класа Бориса Исаковића. Он је био јако мотивисан и лепо смо радили са њим. Испитном представом „Кући“ смо освојили бројне награде и то је нешто што је обележило нашу класу. Ти кад си на академији, цео дан проводиш са својим колегама… од 9 до 5 смо заједно, са неким паузама за ручак. Викендом радиш и спремаш вежбе које презентујеш у понедељак. Имаш дивне предмете попут акробатике, мачевања, дикције, историје светске и домаће драме, сценског покрета… Били смо као једна породица.“

Позориште као избеглиште из туробне стварности

Матична кућа му је Југословенско драмско позориште, али Марко Јанкетић је глумац свих београдских позоришта. Ту су Звездара Театар, Атеље 212, Битеф театар…

„ Позориште је без конкуренције најузбудљивија ствар. Не може ништа да се пореди са процесом стварања представе и са том интеракцијом која је везана за публику. Увек постоји осећај одговорности према ономе што радим било то да је ту у публици неко ко је мени близак или не. То је стварно нешто што доноси највећу сатисфакцију бар мени лично. Снимање је опет нешто друго. То су као неке дисциплине у атлетици. Једно је спринт на 100м, друго са препоном, а треће маратон… свуда трчиш али на другачији начин. Садржај је исти, само су средства мало другачија“

 „Портрет сувишног савршеног човека“

Публика је имала прилике да викендом прати нове епизоде друге сезоне серије Мочвара, у којој глумац тумачи улогу естрадног уметника Срђана Карана, дубоко несрећног у души. Људи који су склони пороцима, са собом носе неку тугу. И дрога и алкохол и коцка. То је нешто што је рефлексија неких недостака у животу, попуњавање неке рупе. Коцка је својствена усамљеним људима, алкохол је својствен људима који тешко подносе реалност.

„Карани нису имали срећно детињство. Они нису избеглице, али су провели неки период живота у избегличком кампу јер је њихова мама радила ту као куварица. Они су из једне радничке, пролетерске сиромашне породице, где су били препуштени сами себи. Отац је био пијанац који их је убијао у појам говорећи да од њих ништа неће бити. Нажалост, изабрали су неке погрешне путеве. Сале који је ту практично као усвојен, скренуо је у криминал. Срђан Каран је скренуо у естраду, али на погрешан начин. Такође доста утиче када живиш у друштву које је поломљено. Није то оно време када си могао да се ослониш на државу. Ови људи су били препуштени себи и улици и ја мислим да сви ти пороци често буду и резултат недостатка љубави, из неке туге, рањивости… То су све антихероји, једни романтично трагични ликови у потрази за својим индетитетом“

„ Морам признати да сам ја задовољан како сам одрадио улогу, то је неки психолошки трилер и некако је све спорије, а напето до самог краја. Мислим да смо направили добар посао, било ми је задовољаство да играм таквог неког типа.. Просто је увек изазов играти те типове који су на ивици“

Кроз смех, споменуо је једну од анегдота која му је обележила снимање серије.

„ Имали смо проблема са водом и ја сам се отровао. Када сам снимао интимну сцену са колегиницом Јаном Ивановић, између дублова сам повраћао. То нико није успео да види. На крају је испало добро, јер је Срђан Каран ту већ надрогиран, пијан и токсикован тако да се та мука лепо видела и у тој сцени.“

Инспектор Мирко Павловић

Паралелно са обавезама око премијере и представамa у позоришту, Марко Јанкетић протеклих дана почео је и снимање шесте сезоне серије „Убице мога оца“.

„ Биће новитета. Сценаристиња Наташа Дракулић увек тако напише да се дешава нешто ново, да ти ликови одлазе у неке друге сфере. Та улога ми је донела дозу популарности, неке друге послове, али и једно велико искуство. То је велики пројекат, огромни послови, задаци и сигурно да сам се и ту развијао као глумац“, закључује Јанкетић.