Живим у облацима

Црна коса, подигнута у уредно зализану пунђу. Црвени кармин и розе руменило. Кравата око врата, плави сако и огроман осмех красе Зорицу Стојиљковић (29), стјуардесу једног приватног авиона. За себе каже да живи у облацима, јер често путује, то јој је и посао који много воли.

Када сам била мала увек сам волела када је чисто плаво небо да легнем на траву и гледам авионе како лете и остављају свој траг за собом. Замишљала сам шта ли људи раде унутра и где путују. Када сам одрасла није се ништа променило. И даље сам се дивила авионима и маштала о путницима. Игром случаја, постала сам део тих мојих снова и запослила се као стјуардеса.

Када лети, не размишља о страху иако се висине боји. То је као да се вози колима или аутобусом. Само што нема пут испред себе, семафоре и гужве на путу. Каже да се са читавом посадом авиона шали тако што дају имена улицама сваком облаку поред кога прођу.

Иако су новине претрпане несрећама, што авионским тако и по путу, ја о томе не размишљам. То вам је као да возите ауто и плашите се свакога дана да ли ће вам се нешто десити током вожње. Када уђемо у авион, једино размишљам о месту на које идем и радујем се обиласку тог места

Обишла је преко 90 држава, и преко 200 градова. На многим местима је била више пута. У склопу своје компаније има обезбеђен смештај. Радује се ако се по неким местима задржи дуже од дан. Тада може да обиђе место, купи сувенир и направи добре фотографије.

Најлепша ми је дефинитивно свака земља где је стално сунчано и топло, и ако има море. Тада је све пун погодак. Одлетите до места, остане дан два, дај Боже и пет, шест, одморите, осунчате се и назад на посао.

Колико год овај посао био прелеп и сви у њему видели само врлине, има доста мана, заправо на прву лопту скривених.

Нико не зна тај осећај када седите код куће, гледате филм и зазвони вам телефон. Зову вас да се спакујете и кренете за мање од сат времена јер је неки лет искрсао. Тада напуштате све. Никога није брига да ли сте на слављу, да ли одмарате. Ви морате да кренете на лет. То су мане овог посла.

Од свих земаља које је обишла, највише воли Србију. Везана је за њу и где год била, воли да се врати својој кући јер јој друга места убрзо досаде.
Нешто најлепше код путовања је враћање вољеним лицима. Волим да одем и обиђем али још више волим и да се вратим. Србија је ипак најлепше место да се у њој живи. Да ли зато што је ,,моја’’ не знам, али је дефинитивно прелепа. Штета што је људи не цене и желе да оду из ње.

Није доживела никакве потешкоће током летења, осим турбуленција и ,,пропадања’’ којих има скоро на сваком лету. У том тренутку једино је битно да путницима пружи сигурност и да остане прибрана.

Ми смо путницима једина нада. Ако крену неке турбуленције или било какве непогоде, путници крећу да се моле, врте бројанице, причају сами са собом, наручују алкохол како би се смирили. У тим тренуцима смо им најпотребнији. Опуштамо их разговором, похвалимо им косу или гардеробу, све само да скрену мисли.

У руци је држала током целог разговора огледалце. Каже да је то нешто без чега не улази у авион.

Синдром да стјуардесе увек морају да буду преле и изгледају сваког тренутка уљудно и уредно је захватио и мене. Ви морате да изгледате лепо, у ствари савршено. Није важно да ли вас нешто боли или сте просто тужни. Потребно је да поштујете кодекс облачења, шминке и фризуре и да увек имате блистав осмех. А пошто увек имамо црвене кармине, морам да се погледам да видим је ли све у реду на мом лицу.

Као и свуда и на сваком послу и она је доживљавала велике непријатности, имала проблема са клијентима и путницима, али сматра да тога има свуда и ниједан догађај није успео да је изнервира. Уме да се контролише и потпуно је смирена.

Многи путници неће да искључе молибни телефон. А не знају да могу само себи да упорпасте пут јер телефон МОРА бити искључен. И ту имамо увек проблема, лепо им објаснимо али не вреди. Хоће да се сликају за фејсбук, инстаграм, да добијају лајкове па их пустимо да макар направе једну фотографију и одмах да угасе телефон. Има и оних који желе да вам причају животне приче, где су пошли, зашто су кренули и све тако редом али м управо због таквих људи никада није доадно.

Још једна мана овог посла је што све време мора да се стоји, да се стално креће и никада се не зна када је следећи лет.

За разлику од сваког посла где имате радно време, ја на свом послу не знам од кад до кад радим. Радно време ми почиње када се закаже лет, а завршава се када стигнемо у другу државу. Дешавало се да проведем и преко двадесет сати у авиону, све зависи од места где се путује и да ли се одмах враћате назад.

Када види земљу из даљине све је спојено у једну слику, вода, копно, планине и дрвеће. Милина је гледати, поготово ноћу када сваки град и земља укључе своје светиљке. Тада јој све изгледа мирно и лепо. Не може да поверује да се на таквом прелепом свету дешавају несреће, јер Земља није сторена за тако нешто. Земља је створена да се у њој ужива, као што то она ради са неба.

У слободним тренуцима током лета, ако немате шта да радите, ја увек седнем поред прозора, и гледам Земљу са неба. То ме опушта и уживам да је гледам и размишљам о њој и прелепим бојама које се топе једна у другој. Дивна је и изгледа као прелепо место за живот. На жалост, када слетимо, та идилична Земља постане само ваш сан.

Погледала се у огледало по скоро десети пут, наместила је уредно своју кравату, поправила кармин, и кренула на још један лет, још један живот у облацима, на незаборавно путовање и гледање дивне, најлепше Земље са неба, онакве каква она заиста и треба да буде.