Још у средњем веку у Француској су феудалци поседовали читава пространства , која су касније распарчана међу мањим власницима. Робови и кметови нису имали ништа, али су увек знали на чијој земљи и за кога раде. У земљишним књигама постоје записи од првог власника, па до данас. То није случај са Србијом. Овде је свако “забадао кочић” где му је затребало. Вековима су Срби ограђивали пољане и проглашавали их сопственим, иако је то било њихово колико и комшије поред. Касније је друг Тито узео све под окриље државе и у службу“ братства и јединства“. У деценији владавине Слободана Милошевића, проблем власништва био је најмање важан. Људи су гледали како да извуку живу главу и побегну, продавали су без уговора и бежали.
Од петооктобарске револуције живот у Србији се мање-више унормалио. Људи су почели да верују у боље сутра и да размишљају где уопште живе. А ту их је сачекао пакао! Нити им је стан легалан, нити је укњижен. У земљишним књигама, улица где живе води се као њива. Оронулим зградама потреебна је нова фасада, степенице, лифт, али то није могуће док се зграда не укњижи. У јеку економске кризе, прикупљају паре , али то је уствари најмањи проблем. Процедуре не разумеју ни они који су из измислили, а камоли грађани. Да би се стан ( и зграда ) укњижио, треба наћи архитекту пројекта ( зграде која је изграђена пре 50 година ) и купо-продајни уговор земљишта( који не постоји), а читава процедула кошта око 1200 евра. Неопходна је сагласност свих претходних власника или њихових наследника, јер се промене власништва нигде нису уписивале. То значи да уколико је мој стан имао 10 власника, мени је потребна сагласност сваког од њих ( давно одсељених), да бих ја данас живела легално. Таква процедура, поред тога што ће трајати годинама, нема никаквог смисла.
Пошто је схватила да већина грађана ове услове не може ни да схвати, нити да испуни, држава је понудила олакшице. Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда нудила је попуст до јуна 2012. године и позивала грађане “ да буду савесни према себи и својим наследницима, јер ће убудуће плаћати вишеструку вредност“. А шта је са онима што су је већ платили? Људи који су се изборили са административном и финансијском заврзламом сада се изједначавају са онима који су “ олакшицама“ укњижили стан, што је неправедно. Њима би, ако ништа друго, требало вратити новац у разлици некадашње и садашње цене. Такође, у самим процедурама се ништа није променило. Оно што је потребно јесте да буду једноставније и да се папирологија смањи.
Држава каже да нема пара за уњижавање станова који су били у њеном власништву. У сиромаштву у коме живимо, људи једва успевају да зараде за стан, али и када до њега дођу, потребно им је много времена и новца да би он у папирима заиста постао њихов. Естрадне певачице зову на на снимање својих вила у иностранству за које кажу да су их легално зарадиле, а после се испостави да су државу оштетиле за милионе евра, долара и динара. А оне сигурно нису имале проблема приликом укњижавања. Држава кука како нема пара да помогне, а можда би милион и по евра које је наплатила од Светлане Ражњатовић могла да употеби баш у те сврхе. И док Цеца, размишља да ли да живи на Кипру или у Љутице Богдана, поштен и сиромашан грађанин можда више и званично неће живети на њиви, него у прописно укњиженој згради, баш као и Французи. Спреман је за Европу, још само да то и доживи!
Последњи радови
Студентски радови27. јануар 2013.Заштита животиња : памти па врати
Студентски радови3. јануар 2013.Репортажа – Зобнатица
Студентски радови9. децембар 2012.Канџе други пут
Студентски радови8. децембар 2012.Биће скоро пропаст света, нек пропадне, није штета!