ЖИВЕО САМ НА ПЕТНАЕСТ МИНУТА

Петар Божовић

Млађе генерације га углавном познају по улози доктора за љубавне проблеме у филму “Чекај ме, ја сигурно нећу доћи“. Они бар нешто мало старији по бар једној улози више од чак две стотине филмских и позоришних остварења. Он је Земунац и Колашинац, дете позоришта и кафане, великан глумачке сцене… Петар Божовић. Уз неизоставну чашицу домаће ракије, говорио је о својим студентским данима и животу на Калемегдану, због којих улога када себе види на телевизији- промени програм, као и из којих разлога се никада није бавио политиком и зашто сматра да кафана јесте факултет.

КОМПЛЕТ ЧАША ЈАГОДИНСКЕ ПИВАРЕ

 petarperabozovicПублика је излазила са представе бришући сузе од смеха. Те вечери Божовић је присутнима говорио са ким ће се “ћерати још“ и “шта ће радити када буде млађи“. Озарена лица испуњена позитивном енергијом упутише се ка излазу. Тек неколико минута по силаску са сцене, затекох га у позоришном бифеу. На његовом лицу није било осмеха. Ослоњен на штап, седео је сам за столом, и замишљено гледао у даљину. Без иједне речи, немо ми руком показа да слободно седнем. Испред њега- чашица домаће ракије, шољица турске кафе и флашица минералне воде. Испијајући наизменично, пажљиво је слушао питања. Иако, препознатљив као филмски глумац, Божовић је своје прве награде освојио управо у позоришту, одкле је неколико пута одлазио и враћао се. “Вратити се позоришту, исти је осећај или потреба да се вратите кући. Само што кућу можете да изгубите. Дође рат. А позориште се обнови као и црква. Ваљда је то тако, враћате се оним стварима, у којима сте најуспешнији. Тамо, где се најбоље осећате.“ За своју прву награду за улогу у представи “Рањени орао“ добио је комплет чаша јагодинске пиваре, и како каже никада се више није обрадовао. Не због чаша, већ своје прве награде. А данас, и награде и улоге не памти, и одавно не броји. “У почетку, млад човек и треба да добија награде, јер га стимулишу, и потврђују да његови напори нису узалудни. А после… ни на то се не осврће“, изговори ово са неком тежином у гласу. Песимистички. Трљајући браду. “Када сам добио прву награду, био сам таааако срећан, то је било на Данима комедије у Јагодини, имали смо сјааајну представу. Тада су ми рекли- “Петре, радујте се овој награди! Никада се више нећете овако радовати!“ И били су у праву… Добијао сам касније и значајнијих награда, али… Пххх… Искрено да вам кажем, без обзира што сам у тим неким годинама и правно пензионер, ја не сводим рачуне и не окрећем се иза себе. Немам најдражу улогу нити награду. Не зато што их волим све подједнако, што није тачно, већ зато што не знам да одмерим.“

ЖИКА ИЗ РОБНЕ КУЋЕ

turcinpera galleryСвакако, награде нису дошле незаслужено. Тежину глумачког посла веома често не схватају ни сами глумци. А да је због улога које је играо доживљавао различите сцене у Београду, потврђује и сам Божовић. Ипак, како признаје, постоје улоге које данас није сигуран да би поново одиграо. “Данас сам хтео да гледам Манчестер Јунајтед и Видића, и случајно погледам, шта је ово? Кад оно ја, и филм “Лепа села, лепо горе“. Нисам угасио телевизор, али сам прешао преко тога, променио програм. Никада више не бих волео да играм такву улогу, не знам да ли бих поново пристао. Поготово ме увредило када су ми рекли да сам то одлично одиграо. То ме навело да размислим о себи. Ми ипак себе не познајемо довољно“, рече и испи још један гутљај кафе. “Било је још таквих улога. На пример- “У име народа“, Живка Николића. Ја сам доживљавао у Београду разне ствари. Људи нису хтели да разговарају са мном. Синоћ смо седели и пили, а сутрадан ми кажу само “суво“ “здраво!“ Један мој познаник Жика, продавао је тепихе у робној кући “Београд“, звао ме да свратим код њега, када идем уз Балканску на пробу. Ја свратим, а он ми каже ништа мање него-“мрзим те ко Немца!“ Упитах га- штооо? А он каже- гледао сам те синоћ. Одмах сам знао о чему је реч“, изговори ово и по први пут се насмеја у току интервјуа. “Али, рекло би се да је он обичан гледалац. Када сам отишао у позориште и поздравио једну старију колегиницу, рекла ми је-“колега, немојте молим вас да ми се јављате једно недељу дана“. Забринуо сам се да нисам неку глупост направио. Мада, ја не вређам жене ни када сам најпијанији“, рече кроз осмех, некако доброћудно и искрено. “А она ми рече- како не може да ме гледа од оне улоге. Пооообогу, па и ви сте глумица, како не разумете, узвратио сам јој.“

ИТАЛИЈАНСКИ У ТРОЛЕЈБУСУ

Иако, у потпуности остварен као глумац, мало је познато да је Божовић пре Академије завршио студије италијанског језика на Филолошком факултету. Због тога се не каје, а данас овај језик готово и да не говори. Испричао је и како је био много бољи студент глуме него италијанистике. “Не могу рећи конкретан разлог мог студирања италијанског, не кајем се што сам завршио. Било је тада двадесетак прелепих  девојака. Тих година Београђанке су студирале тек онако, да имају факултете када се удају“, замисли се и загледа у своје браон ципеле и вунене чарапе. У просторији настаде мук. mladpera a Накашља се и настави, “иако сам био добар студент, професори су ми саветовали да завршим још нешто. Да се не задржим само на томе. Шта ћеш, кажу ми, да будеш асистент, доцент, професор. Ја сам и раније хтео Академију, само ми нису дали“, огорченим гласом ово изговори, “кажу може, али Војна академија.“ Уз нове чашице, истим тоном, говорећи некако у браду,  тајновито испричао је и како се јасно сећа тренутка када је отишао од куће, живота на улици и Калемегдану, клупе са железничке станице и мириса доручка из радничког ресторана. “Ма, ништа ми није било тешко! Отишао сам од куће. Једно време сам се и сам издржавао. Радио сам ноћу, студирао дању. Живео на Калемегдану. Не волим да се окрећем, стварно“, чинило се као да се правда, а потом настави “не волим када ми неко каже како у младости не може нешто да постигне. Младост може све! Живео сам на петанест минута. И то самоконтролом. Нисам имао никога изнад себе. Изузев слободе, која јесте да је скупо коштала, али је вредела. И драго ми је што се не окрећем за собом, да не бих доцирао другима. Понекад ме увреди неко становиште које неко има. Када чујем како га родитељи не разумеју, има све али му недостаје разумевање. Ја се мајке не сећам, са оцем сам се два пута упознавао. То је такво историјско време, то су датости. Шта ја сада да радим? Ипак, то је све занимљиво, замислите да почнем да се жалим, па то би било самосажаљевање. Живот може да се зграби“, чврсто удари песницом о сто, док су чаше испред њега поскакивале. “Ја сам  прво отишао у Париз. Мислио сам да радим и да студирам. Ма, кааакви… Нисам могао ништа да радим, а камоли да студирам. И онда са те дистанце, кажем себи, ма што се ја не вратим у Београд. Има да студирам шест факултета, идем тамо- идем овамо, сваке недеље идем код ујака, стрица на ручак. И није ми требало много. Само је требало да успешно организујем време. То сам све радио. Ако се возите тролејбусом, извадите речник па читате, ако имате петнаест минута, то значи петнаест минута дубоког спавања…,“ грохотом се насмеја и погледа у диктафон који је одбројавао секунде. Са сцене се чула музика која се мешала са оном из бифеа.  

ШКЕМБИЋИ У КАФАНИ

hranabozovic 010412Божовић је један од оних уметника који је веома рано у свом послу постао популаран, ипак мисли да га је од свих опасности и замки популарности сачувала божја рука. “Мени је сада лако, али младом човеку, јако је тешко да издржи пре успех него неуспех. Мислим успех, шта је то него популарност. Она је јако заводљива. То је страшно. Мене је бог чувао од тога, увек је ту негде била присутна божја рука, да ми забрани нешто, да каже где ћеш тамо будало, шта тражиш тамо, ти си нико и ништа још увек, ти само играш у позоришту.  Ипак, та божја рука га јесте сачувала од политике и многих разних изазова, али не и од кафане. Многи уметници тврде како су завршили и онај факултет чија се диплома стиче у кафани. По тој рачуници, Божовић би свакако имао чак три дипломе. “Кафана је један од неизбежних факултета, једна од најдемократскијих установа, где су сви једнаки. Праве кафане су увек имале од декоратера из позоришта до електричара са телевизије, глумаца, новинара, академика… И сви су они волели цревца и шкембиће, шприцер… И те разне приче су биле лековите. Нажалост, дошло ово неко време, да се такве кафане затварају“, нека необична сета помешана са чуђењем се примети на његовом лицу. “У кафани се свашта радило, правиле се владе, састављале репрезентације, објављивали ратови, варале су жене мужеве и обратно. Кафана је на неки начин универзитет, где се учи и лепом понашању и ружном. У кафани се све види“, закључи искусни посетилац овог “факултета“.

ПЕТРЕ, КАД БУДЕШ МЛАЂИ!

У кафани се изузев у фудбал, скоро сви разумеју и у политику. Иако, му је нуђено место министра културе, Божовић је одлучно одбијао сваки политички ангажман, а ево и зашто… “Нисам аполитичан, што и не могу да будем, јер мене боли све што се тиче мог народа. Отац ми је оставио у аманет, јер је био у немачком логору и на Голом отоку, молим те немој да се бавиш политиком. Од њега ништа нисам ни добио ни наследио, ни ливаду ни стан, ни паре… И могу вам рећи да ми је то најдрагоценије наслеђе које сматрам за аманет. Поштовао сам га и поштоваћу!“ Ипак, Божовићев пут јесте пут уметности. И како је те вечери засмејавао публику, говорећи у представи “шта ће радити и постати када буде млађи“, упитали смо га које су његове жеље које ће остварити “кад буде млађи“. citapredd“Пре два месеца имали смо представу у биоскопу Шумадија. После представе каже ми неко- чекају те твоје другарице. Зачудих се. Са њима сам био у Другој гимназији. И онако у том препознавању, ја их посматрам, са једном сам се забављао, друга је њена другарица, трећа не знам ни ја… Ја их гледам и кажем им- ух, што ми је жао што вас све нисам… Што нисам био са свима вама… А једна од њих ми каже- Петре, када будеш млађи, што се журиш? То ми је било тааако сјаајно!“ Од нерасположења и ћутљивости, до осмеха и причљивости, у разговору овај глумац изазива подељена осећања, од бескрајне одбојности до невероватне симаптичности. Уколико је таленат срећа, могло би се рећи да је Божовић срећан човек. И док је у позоришнне прозоре снажно ударала киша, бифе се одавно већ испразнио. Након интервјуа, испрати ме немим погледом, као и што ме дочекао, ослоњен на штап, седећи за столом на којем се налазила покоја чаша више. Излазећи, са врата чух како тишину пролама само Божовићев глас који дозива конобарицу- “Наталијааа, дај још једну љуту! Умори ме овај интервју!“