Интервју недеље

Жене нису свесне својих права

14. децембар 2015.
Угљеша Лазаревић

Коалиција женских невладиних организација мрежа ,,Жене против насиља” је анализом медија саставила извештај о фемициду  који сведочи да су у Србији у периоду од 1. јануара до 24. новембра убијене тридесет две жене, углавном, у породично-партнерским везама. Јелена Мемет, председница НВО-а ,,Алтернативни центар за девојке” и консултант СОС-а за женске жртве насиља,  сматра да се у одсуству ангажовања јавних власти у предузимању конкретних мера решавања проблема насиља над женама, положај жена континуирано погоршава уз додатну помоћ медијског стереотипног приказивања пожељних ,,модела” жена.

Шта је то што углавном спречава жене над којима се врши насиље да се обрате вама за помоћ?

Моје искуство 3 године рада на СОС телефону показало је да постоји више разлога за то; често оне немају подршку од својих најближих, економски зависе или имају страх од насилника, боје се за децу или им нико не верује. Један од разлога је неинформисаност да постоји СОС служба у нашем граду, поготово за жене које живе у руралним подручјима. Такође жене често бивају исцрпљене дуготрајним законским процедурама и врло често немају поверења у институције које их додатно виктимизирају.

Избегавање јавних власти да се усресреде на проблем насиља над женама сведочи нам о каквом друштвено – политичком уређењу у Србији?

Иако већ живимо у патријархалном друштвеном конструкту, након ратова на просторима бивше Југославије дошло је до ретрадиционализације друштва и  јачања национализма и цркве. У неолибералном капитализму, дошло је до велике назапослености, а прве које су губиле посао су биле жене, медијска кампања доста ради на томе да се жена врати својој примарној улози, да рађа, брине о деци и старима. Породичним законом, који се примењује од јула 2005. године, код нас су уведене мере заштите од насиља у породици. Међутим, ове мере се ретко примењују и судски процеси предуго трају.

 Колико медији поштују закон о родној равноправности?

Медији уопште не поштују закон о родној равноправности. О насиљу над женама или фемициду извештавају сензационално и често шаљу поруку да је жена крива за насиље које трпи. У медијима можемо приметити да се слика жене своди на сексуални објекат и да се жене највише појављују на забавним странама, врло ретко као експерткиње од којих се тражи стручно мишљење а чак и када се појављују невидљиве су у медијима јер се не користи женски род за титуле и занимања нпр. Медији такође утичу и тако  што кроз разне модне магазине шаљу јасну поруку како жена треба да се понаша и изгледа, са акцентом на тело које треба бити одређених пропорција, што јако негативно утиче на самопоуздање жена, поготово девојчица у пубертету. Рекламе нам продају мит да жене могу и треба да постигну физичко савршенство које се високо вреднује у нашој култури. Кроз рекламирање, женска тела су претворена у објекте, често са претераним фокусом на појединачне делове тела. Жене и мушкарци постоје у различитим световима. Мушка тела нису непрекидно анализирана, критикована и просуђивана као женска.

Шта је то што подстиче и ствара неравноправност жена у односу на мушкараце?

Перпетуирање патријархата, највише кроз кућно васпитање и школовање доводи до све веће неравноправности. Уџбеници нису родно сензитивни и јасно подстичу родне улоге. Жене уметнице, научнице, историјске личности су невидљиве па нема позитивних примера. Кроз васпитање ми такође, учимо децу родним улогама, делимо послове на мушке и женске, жене се перципирају као “слабији пол”. Медији знатно доприносе у подстицању неравноправности кроз искривљену слику жене коју приказују, од жена као сексуалних симбола, до жена које трпе насиље са поруком да су насиље саме изазвале. За ово је одговорна држава која ни сама не поштује закон о родној равноправности и нема изграђене механизме за непоштовање тих закона.

Шта је још поред законом утврђене равноправности и једнакости потребно да би се спречило или прекинуло насиље над женама?

Потребна је јака воља ове државе да своје законе као и мере заштите против насиља над женама примењује у пракси.

Како саветовати и, у крајњем случају, спасити злостављене жене које разводом губе финансијско – егзистенцијалну потпору?

Спашавање и саветовање нису пожељни методи рада на СОС телефону. Саветовањем и спашавањем ми жену стављамо у улогу жртве и одузимамо јој моћ да сама преузме одговорност и одлучује о свом животу. СОС телефони немају могућност да материјално помажу женама, њихова сврха је психолошки оснажити жену да изађе из насиља и да малим корацима мења свој живот на боље. Правни савети и помоћ у писању тужби које ће им омогућити да добију оно што им законом следује су део нашег рада.

Каква је заступљеност феминизма међу женама у Србији?

Нажалост, већина жена није освешћено о својим правима или о појму феминизма. Сам термин прате многе предрасуде па није ни популарно називати се феминисткињом. У уџбеницима, пре свега, нема података како су жене добиле право гласа и освојиле своја остала права, у недовољној мери жене се појављују у уџбеницама као историјске личности, уметнице или научнице које су допринеле напретку човечанства. Такође, жене се у уџбеницама приказују највише као пожртвоване мајке и домаћице. Њихова невидљивост и предрасуде према феминизму су знатно утицали на то како жене перципирају феминизам и женска права у Србији. Самим тим имамо мало жена у политици и на местима одлучивања; за њих су резервисане углавном социјалне установе, где су на водећим местима,јер се то уклапа у њихову родну улогу.