Жена у динама

Филм је настао као сарадња редитеља Хироши Тешигаре, сценаристе Абе Коба, по чијој је књизи рађен филм и композитора Торе Такемитсу. Ово је други филм на ком су сарађивали, после филма Pitfall.

У шпици филма чујемо градску буку, хук воза, трубе аутомобила. То је једино место у филму где чујемо буку урбаног света. Дизајнер звука и композитор Такeмитсу прави прелаз од какофоније и хаоса модерног друштва, ка нечем много природнијем, фијуцима ветра и жуборима воде. У визуелном дизајну уводне шпице филма уз имена глумаца видимо отиске прстију, тако да се на самом почетку суптилно представљају  теме којима се филм бави : проблем идентитета и отуђења у модерном свету.

Први кадар у филму је зум (close-up) песка, затим камера прелази на безименог човека који хода по пустињи, пењући се динама песка. Композитор високом тоновима зујања успева да евоцира атмосферу човеког ходања кроз пустињу.
Човека застаје поред чамца испуњеног песком да направи предах и тада смо сведоци једног од најдужих монолога у филму у ком имамо прво представљање главног лика.
” Потребно је много дозвола, захтева, уверења, молби, сведочанстава, извода рачуна, синдикалних књижица, привремених одобрења, овлаћења, овера. Да ли је то све? Да ли сам нешто заборавио. Мушкарци и жене робују својим страховима од међусобних превара. Сањају документе који потрђују њихову невиност. Нико не зна шта ће се десити на крају. Бриге су бескрајне.”

Презир безименог човека према модерном свету, бирократији, натерао га је на бег од свега тога. Бег је нашао у хватању ретких инсеката, због којих се и нашао у пустињи.

Са његовим хобијем се упознајемо кроз разговором са локалним пролазником, који страхује да он није владин службеник или инспекција. Бриге нестају када сазна да је он учитељ и да из хобија хвата инсекте желећи да ретка пешчана буба која се налази у тој пустињи добије име по њему. Локални пролазник му нуди преноћиште у селу, јер је касно за повратак у град. Смештај налази код усамљене жене, чија се колиба налази на дну понора, у коју силази дрвеним мердевинама. Упознаје се са женом која је његов домаћин и њеном, у том тренутку чудном рутином, копањем и убацивањем песка у сандуке.
” Ветар наноси песак изнова и изнова на дно понора, уколико га не чистим уништиће ми кућу.”

Учитељ је увидео бесмисленост њене рутине
”Ово је узалудно. Песак може да затрпа градове, као читаве земље. То се десило једном римском граду. Безнадежно је борити се против тога.”

На крају се ипак нуди да помогне, на шта жена одговара да прво вече не мора ништа да ради. Он упорно објашњава да је ту само једно вече, на шта се жена само осмехнула.

Ујутру кад је желео да оде, увидео је да су мердевине нестале и да постао заробљеник нове средине.

Када је овај нискобуџетни филм први пут приказан 1964. године, полако је стицао етикету култног филма на Западу. Чишћење песка је ништа друго до нове верзије “Мита о Сизифу”, слика човека заробљеног у апсурдним делима, измучен потребом да нађе смисао. Филм је алегорија нашег бивствовања.

У филму се јасно виде две целине, учитељов безнадежни покушај за бекством и прихватање нових околности. Полако одбацује присилно наметнут идентитет Учитеља од стране друштва и прихвата нови аутентичнији идентитет. Парадоксално, заробљен од стране локалних сељака и прихватањем новог идентитета открива смисао своје егзистенције чак и под тиранијом апсурдне судбине.

Жена је прави апсурдни јунак, попут Сизифа. Трагична је јер је увидела бесмисао свог постојања у понору од песка, али прихвата своју судбину. Апсурд и смисао су за њу две стране истог новчића. Смисао њеног постојања се родио прихватањем њене судбине – чишћењем песка и спасавањем свог огњишта.

Размишљајући о бегу, учитељ пита сељане да ли могу да му спусте дрвене мердевине да изађе ван понора и види оближње море. Заузрат му сељани траже да има секс са женом ван куће, за њихове очи. Човек прихвата и тада понор постаја сцена, док они на узвишењу постају публика. Камера швенком горе-доле успоставља однос подређених и надређених.  Сељаци стављају маске  да би на тренутак одбацили свој тренутни идентитет и тим чином постају ловци који вребају свој плен. У очима публике, сељаци су изопачени, али у очима заробљених они попримају ранг богова који одлучују о њиховој судбини. Жена да би очувала част одбија чин секса, чиме растура маскараду.

У ископаној рупи предвиђеној за врану, коју би искористио као писмоношу и његов спас, учитељ налази извор воде. Извор је метафора његове духовне снаге и смисла који је поново пронашао, могућност за независност од сељака који му достављају воду.

Дрвене мердевине или конопац су једног јутра остале спуштене у понор. Оне су невидљива граница између два супротстављена света.  Учитељ се уз благо премишљање пење горе. Слобода за којом је учитељ чезнуо, дошла је у тренутку када му више није потребна. На “слободи” пати од осећања отуђености с почетка филма. Он лута горе доле по пустињи подсећајући на Сизифа у свом апсурдном чину. У тренутку када види море одлучује да се врати у свој понор. Тешигара ствара супротстављеност између мора и извора воде који је учитељ пронашао, између спољног  и унутрашњег света. Вративши се у понор, одлази до извора и уместо свог одраза види слику детета. Извор воде симболизује његовo поновно рођење и налази свој одавно изгубљени смисао.