Жена која је изабрала живот

Мирис јутарње кафе, смех који се ори кроз стан, стан који није њено власништво али јесте њен дом у који је побегла из пакла. Мир, она исконска људска потреба, деценијама јој била ускраћивана и сада га коначно има. Тиха и стидљива В. је ипак јунак, у хорору који има хепи енд. Не изгледа тако. Утисак који првобитно одаје није несаломљива жена, већ крхка плавоока госпођа благих црта лица и очију плавих и толико нежних да вам се чини да ће из њих сваког тренутка кренути да лију сузе. Она данас седи преко пута мене и отворено, више него што бисте очекивали за једну жену са села, прича о три деценије живота са сада, њеним бившим супругом. Каже да је била лабилна особа чим се враћала некоме због кога је дрхтала и од кога је стрепела. Сада више није. Дани пролазе безбрижно,осим кад се насилник појави чекајући је на неком ћошку и плачући као дете да му се врати. Није јој га жао.

А како и би!? На почетку везе пажљив и нежан, постао је муж који ју је три деценије мазио песницама. Насиље као рутина, живот као бол. В. га је упознала док је похађала средњу школу и удала се са 18 година, побегавши од родитеља. То је касније био један од разлога да им се не обрати за помоћ. Није му била пријатно друштво, дружио се увек и само са чашама и ракијом. А онда би се претварао у монструма. Само не пред децом. Као да је разлика да ли ће га само чути или и видети. Деца су се плашила тог човека, оца који је злостављао њихову мајку. Ипак, деца су највећи ослонац за В. и први који су након година и година позвали полицију. В. углавном није спавала у својој кући, већ у другој кући у дворишту. Побегавши од њега, чекала би сатима у дворишту да се ситуација стиша а онда одлазила на спавање, по сунцу, киши, снегу. Није то било спавање, каже В. а понајмање одмор. Не можеш мирно да спаваш стрепећи да ли ће неко доћи и поцепати све са тебе. Било је свега, и физичког и сексуалног и психичког насиља. Психичко је најтеже, остала су тренутна. Ипак, неће заборавити ноћ када ју је пијан после пријатељеве свадбе, увукао у кола, након што је покушала да побегне и брутално тукао по глави. И да је хтела,није могла заборавити,маснице су подсећале. Ни те ноћи није спавала. Сутрадан све испочетка. Нови дан, ништа се није десило. Ни на послу није сигурно. Тешко је дисати кад свуда слутиш нечије присуство и предосећаш погледе. Није могао ући у фабрику, али В. није била сигурна ни у шта када је он у питању.

Не смеш да разговараш с другим мушкарцима, сачекај да комшија први дође кући да се не сретнете случајно на путу, не одговарај жено, буди мирна! Рад у пољу. Можда и склониште. Кад се ради, нема се времена за свађу, али кад кавгу тражиш а ракија ти је у томе верни пратилац, добићеш је. Добијао је и он, а В. је губила. Страх за живот, немаш где да побегнеш. Једном у Сигурној кући, али не може се без деце, још су мала. Покушај да верујеш у лажи, изговорене небројено пута, покушај. Боље мучење физичко него прогањање. Он је утвара која гуши и када не стеже за врат. Али ти си жена. Није у реду да растураш породицу ни ако те муж растура од батина. Рећи ће да си тражила ђавола и ниси знала да калкулишеш. Ма бићеш крива у сваком случају. Можда твојим најрођенијима нестане магла са очију, кад схвате да ће те можда изгубити. Ипак, на крају дана остајеш сама са њим. Како да кривиш друге што су такви? Неке ствари се подразумевају, не можеш им замерити „српску политику“. Поднеси ударце, као мушкарац и рмбачи више од њега, можда га то задовољи. Али зашто би кад гомила искривљених мисли и болесних фикција у његовој глави доливају уље на ракију. Или ракија долива уље!? Није ни битно.

После неколико дана, месеци и година, почиње да ти буде свеједно. Каква си то жена у својим очима. Не постојиш. Постоје само дани, дуги и тешки, испуњени напорним радом,кућом пуном дима, псовки и речи које те гурају све дубље и дубље у земљу. Ма плашиш се и да дишеш, или више немаш снаге. Полиција није пожељан фактор, поготово не за једног сеоског домаћина, па је логичан закључак да то уствари жена покушава да растури дом. А за то је треба казнити јер другачије не постоји. Не сме се једна жена дрзнути да понизи свога мужа. Ипак, он је приморан да је злоставља скоро до смрти не би ли се опаметила и престала све да ради погрешно и нервира га без разлога. “Ако ти је задовољство, убиј ме, али не можеш да ме поједеш”, говорила је В. пред претњом од смрти. Злочин се може починити али се не може сакрити. Не бој се В, није намеравао најгоре, само васпитних мера никад на одмет. Дани и ноћи се сједињују у ковитлацу отупелости, док једног дана, после безброј враћања нечовеку, сама од себе, не одлучиш да је доста. Доста је преживљавања и умирања.“Време је за живот!“ каже насмејана и пуна наде В. Пружа руку и одлази. Више не изгледа као да ће заплакати. Још једном је проживела исту причу, овде, за столом, са нама. И изгледа изашла још мало јача из ње, са увећаном штитном жлездом али са осмехом на лицу. Боље икад него икад. Није прекасно за живот. Ожиљци на телу су нестали али они унутра, сваки пут када се утвара појави ниоткуда, заболе још јаче. Јер, Србија је земља у којој насилници слободно ходају ка својим жртвама.