„Сматрам да је новинарство одлично ако је зачињено. Храброст је неопходна. Потребна је понекад и та врста дрскости, и потребно је да немате страх, ма ко да седи преко пута вас. Зашто не питати да ли сте лагали.“
Несвршена студенткиња економије, проглашена за новинара 2011. и жену 2012. године. За себе каже: да је фудбалер, била би Немања Видић. Воли британски стил у новинарству. За њу је новинарство занат који, ако се јако добро ради, може постати уметност.
Ко је био Ваш најзахтевнији саговорник?
Најзатевнији саговорник је Александар Вучић зато што никада не знате како ће да реагује. Доста је импулсиван, па неко питање које данас прихвати најнормалније, сутра може екстремно да га изнервира. Ја нисам неко ко се поноси тиме да саговорника доведе на ивицу нервног слома. То није идеја, идеја је да се питају сва питања и да се добију одговори на сва питања. Дакле мени та врста студијске драме није потребна. Изазов су ми људи код којих је тако кратак фитиљ.
Да ли у Србији може да се примени систем који је применио Џереми Паксман када је саговорнику исто питање поставио више од десет пута?
Може да се примени, само нисам сигурна да би саговорник то прихватао на начин на који је Паксманов саговорник, Мајкл Хауард, да би се тако вешто извлачио и да би са толико хладнокрвности и стрпљења истрпео свих дванаест, шенснаест –колико је било тих поновљених питања. Јер ми се сви дивимо Паксману, али кад ви изанализирате Мајкла Хауарда и он је добро се држао у тој ситуацији.
Којим триковима прибегавају политичари у емисијама како би избегли да одговоре на питање и кажу оно што сами желе?
Политичари имају ПР-ове, они ангажују стручњаке да им кажу како да се носе са насртљивим новинарима. То су новинари бивши или актуелни. То су те чувене агенције које послују са политичарима. То се вежба, вежба… фразе којима се купује време. Уче се политичари да свака емисија има крај и што више времена потрошите, мање остаје за непријатна питања. Уче се како да од себе праве жртву.
Како бисте Ви завршли ону емисију када је Велимир Илић напао новианра у сред емисије, псовао и ударао и вређао?
У тој ситуацији је, осим скандалозне реакције министра, јако је лоша била и реакција колега тог новианра који су се ставили на страну В. Илића. Мислим да је хистерична реакција колегинице испровоцирала Илића, али ја бих оставила укључену камеру и покушала да не дозволим Велимиру Илићу да оде. Увек сам се питала да ли бих ја, као неко ко врло држи до себе и не подноси неправду, да ли новинар сме да узврати? Да ли је новинар смео да ошамари В. Илића и да каже „ако је ово начин на који Ви комуницирате, хајде сад идемо без рукавица . Је л’ хоћете да се бијемо? Уреду, тући ћемо се“ – нисам сигурна да сме новинар тако, и да би то било најбоље, али често се питам како на тако брутално насиље новинар да одговори, а сигурна сам да не сме да одговори повлачећи се.
Ко су Ваши новинарски узори? Од кога се може учити?
Ја волим бритнаски стил новинарства. Волим новинарску, понекад и, ароганцију, волим тај наступ. Мада ова и прошла година нису светле за британско новинарство због неколико великих афера које су довеле под знак питања ту велику медијску империју. Али ја волим ту сигурност коју је који је установио тај Хард талк. Волим тај осећај самопоуздања и волим тај осећај када јасно показујете да се нисте уплашили. Да сте се добро припремили и да се нисте уплашили.
Има много новинара у Србији које волим: Захарија Трнавчевића, Миру Адању Полак зато што трају, Љиљу Смајловић зато што мислим да је храбра и врло образована, Даницу Вученић са којом сам радила заједно и која ми много недостаје овде, Николу Томића, Драгана Бујошевића, и наравно човека који ме је довео на телевизију, то је Александар Тимофејев, јако поштујем Ољу Бећковић, колеге са којима овде радим…
Да ли за себе кажете да сте новинар или новинарка?
Мени не смета ни једно ни друго, мада ми се свиђа ако се већ залажемо за неку равноправност. Зашто да не будем новинарка.? То су само два слова, а разлика је велика.
Да ли сте се осећали као бољи новинар док сте радили у писаним медијима (НИН), или сада када сте у електронским медијима?
Било је другачије, тада сигурно нисам била бољи новинар. Била сам неискуснији новинар, али сам била у једној фантастичној школи. Бољи сам новинар данас зато што сам радила и у НИН-у.
Када бисте могли да вратите време, да ли бисте студирали новинарство уместо економије?
Када бих могла да вратим време, прво бих завршила економију. Да се не брукам пред млађим колегиницама које су ме интервјуисале питајући ме како сам дипломирала економију, па сте ме приморавале да кажем да нисам дипломирала. Не знам да ли бих студирала новинарство, ја сам побегла са економског факултета мислећи да је то језиво досадна наука. А сад бих се можда приљежније прихватила књиге на економском факултету зато што свет
Свет покреће економија. Новац и моћ су праисходиште свих наших проблема и најефикасније средство којим се превазилазе проблеми. Тако да је политика заправо економија.
Шта за Вас тренутно представља највећи изазов?
Садашњи изазов је преживети, финансијски, преживети те притиске који постоје. Ово је редакција која се више пуна налазила на удару режима. Било је тренутака када су људи са фантомкама улазили и узимали компјутере, покупе све што је вредно и нестану. Или сте искључени из програма, више не постојите, угашени сте. Брутална сила је примењивана. Данас тога нема, мада имамо двоје колега које имају заштиту 24 сата зато што су изложени претњама. Ми смо као кућа изложени претњама разних екстремиста. Треба опстати у условима другачијих притисака. Ти притисци су сада економски, политички. Политичари желе да контролишу медије у сваком режиму, само су методи притиска различити.
