Долазећи са модерног московског аеродрома на аеродром у Астани чини се да сте прелетели не само две временске зоне и преко две хиљаде километара, већ и неколико деценија, и обрели се у совјетској Русији. Цариници строгих униформи, које подсећају на војничке, вам на оскудном енглеском са јаким руским акцентом објашњвају за европске држављане необичну процедуру – попунавање детаљног формулара, који ће потом послужити као пријава у полицијској станици за све посетиоце који остају дуже од шест дана у овој држави. Након суочавања са зачуђеним погледом царинских службеника који се још увек навикавају на посете туриста изван руског говорног подручја, добијате велики црвени печат на страници свог пасоша – и званично сте у Казахстану.
Астана се налази у непрегледној равници, и с обзиром да докле око сеже не постоји природна препрека хоризонту – постоји утисак да се небо ослања на земљу свуда наоколо , чинећи се далеко већим и присутнијим. Прва ствар коју ће вам, након топлог поздрава и љубазних питања, рећи домаћини јесте да управо због те равнице, силовити, али краткотрајни, напади ветра харају њиховим градом. У тренутку када један такав силовити талас ветра отпочне, једино што можете урадити јесте укопати се у месту и сачекати неколико минута док не прође. Тако, с времена на време, цео град застане накратко, као да су се сви семафори одједном пребацили на црвено, и уредно сачека да ветар продужи даље дуж непрегледне равнице.
Естетика совјетског савеза добрим делом престаје на самом аеродрому. Астана је изнова изграђена у потпуности од 1995. године, када је овај град у централном Казахстану преузео улогу главног града простране државе од Алматија, и даље најмногољуднијег града на самом југу државе. Стереотипи које сте могли имати о изгледу града која ће вас дочекати се руше већ првим грађевинама које срећете на путу од аеродрома до самог града. Ни помена од соцреалистичке архитектуре, нигде сивих безобличних зграда, ни гломазних тмурних споменика из времена комунизма, које бисте, читајући о казахстанској историји на страницама претраживача можда очекивали. Астана је изграђена са једном замишљу председника Назарбајева – створити себи престоницу бескомпромисно урбане и модрн есттике, и учинити то на – велики начин.
Највећи део богатства ове државе чине приходи од нафте, и у претходне две деценије, док се овај град изнова градио, ти приходи су били обилати – чинећи архитектноске подухвате приступачном занимацијом доживотног председника Назарбајева. Не само што су најпознатије архитекте света позване да дају свој допринос новом изгледу Астане, већ су им и руке биле у потпуности одрешене. Без икаквог ограничења, архитекте су могле да оживе све своје замисли на тада непрегледној равници. Тако су никле зграде које су заиста величанствене – педесетоспратни солитери, капије по угледу на Тријумфалну, градска опера са античким елементима и најпознатија, Бајтарек кула, торањ у центру града. Иако велелепне појединачно, ове зграде немају превише везе једна са другом, чинећи заиста разноврсан мозаик на улицама Астане.
Треба, такође, имати на уму да је у Казахстану смисао за величину потпуно другачији. Све је заиста великих димензија – почев од територије која је већа од готове целе западне Европе, преко непрегледне равнице где град лежи, до града који се у том великом простору и сам опустио. Врло широке булеваре прелазите говото трчећим кораком како бисте испоштовали семафор; на широким трговима видите изузетно високе споменике (углавном председнику Назарбајеву); педесетоспратнице се надвијају над вама својом величином, а величина најпознатнијег тржног центра (са луна парком на другом, и базеном на трећем спрату) чини да се осећате далеко мањим у овом граду. Док су европски градови углавном претрпани у својим језгрима, са малим улицама и ниским зграда историјског значаја, Астана је приликом изградње безбрижно распострањена, не штедећи простора у својој равници.
Иако би оваква преувеличаност и различитост стилова на већини места флертовала са лошим укусом – у Астани ова комбинација постиже сасвим супротан ефекат. Сама архитектура је метафора за идеје о култури и духу новог Казахстана које се, такође, граде тек нешто више од две деценије, када је ова држава прогласила независност. Казахстан је земља супротности. Север државе је под јаким утицајем Русије (око тридесет посто становништва и даље чине Руси, док је руски језик, заједно са казачким, званични језик и даље), док се југ далеко више посвећен исламској религији и традицији. Постоје такође и разлике у нивоу богатства – западни део државе, богат нафтом, је далеко развијенији од истока државе. Уз све то, Казахстан се састоји од преко сто тридесет етничких група.
Стога, да би се одржала кохезија у овој држави крцатој различитостима, морала се усадити јака идеја о патриотизму свим становницима. И то је, бар из угла туриста, учињено врло успешно. Казахстанци ће вам са поносом препричавати карактеристике њихове традиције и занимљивости њихове историј до најситнијих детаља. Најбоље место да то и ураде је свакако Државни музеј Казахстана, који је међу првим стварима са којим ће вас упознати како бисте стекли увид у њихов начин живота.
За почетак овај музеј је – велики. Са улаза ће вас дочекати таваница висока неких тридесет метара, са чијег врха виси велики орао позлаћених крила, који је симбол Казахстана. Прво што можете угледати су три слике великих димензија, које приказују окосницу казахстанске историје. Прва приказује најпознатији битку у историји Казака, друга приказују сабор казачких поглавара, а трећа представља портрет председника Назарбајва у природној величини. Почев од тог места, па кроз три спрата свеобухватне музејске изложбе, казахстански домаћини су нам неуморно причали о експонатима и давали контекст сваког од њих.
Разлог овог, чинило се, неисцрпног знања о историји државе, јесте чињеница да се у образовном систему Казахстана, националној историји посвећују пажње колико и математици и матерњем језику, па можда и више. Идеја нације је грађена на здравим основама – толеранција различитих етницитета, религија и традиција, и солидарност упркос њима, су две кључне окоснице, заокружене поносом према нацији као кровном вредношћу.
Овај национални понос, и жеља да се Казахстан прикаже у најбољем светлу, чини људе изванредно љубазним и гостопримљивим. Почев од пролазника који су спремни, уколико знају енглески језик, да вас уз осмех саветују које традиционално јело изабрати, па до домаћина, који заиста улажу велики напор да испуне све жеље својих гостију, делује као да је цела нација спремна да уложи колико год треба напора како би се потенцијалне предрасуде о Казахстану засекле у корену. И то чине са готово детињим шармом – листајући све што знају о традицијама, причајући вам о сваком детаљу самог града, и константно запиткујући да ли сте задовољни својим боравком или које разлике у односу на вашу културу вам се чине најзанимљивјим.
Ипак, ако мало загребете испод сјајне површине, наилазите и на известан страх код ових људи. Свесни на који начин се завршила прича из које смо ми дошли, дакле распад исто тако наизглед савршене комбинације разлика – СФРЈ, и сами Казахстанци делом страхују од сценарија који их чека након смрти доживотног председника Назарбајева, који тренутно представља фигуру оца нације, веома сличну вођама социјалистичких уређења из претходног века. Ова неизвесна будућност у контрасту још финије исцртава садашњи просперитет и уређеност модерног града Астане, који не престаје да расте и да се шири у својој непрегледној равници.
Последњи радови
Студентски радови24. август 2016.Земља на раскршћу култура
Интервју недеље21. август 2016.,,У Србији се мода не живи већ се моди робује”
Интервју недеље7. јун 2016.,,Важно ми је да у музици препознам искреност”
Студентски радови19. март 2016.Чекајући возове који увек касне