Mајка, али не и домаћица

Економска криза је свакако један од највећих фактора који утиче на пораст беле куге у Србији, али поред тога не сме се изоставити чињеница да многи млади људи због каријере не желе да имају деце

Зорица Обрадовић из Параћина има 29 година и дипломирани је економиста. Имала је ту срећу да одмах након завршеног факултета пронађе посао у струци и сада ради у приватној фирми у Јагодини. У браку је већ 3 године, стамбено је обезбеђена, задовољна је својим послом, али и даље се не одлучује да постане мајка. „Када сам после добијене дипломе одмах успела да нађем посао била сам најсрећнија на свету. Муж такође има посао у струци и што се тиче финансија ту немамо никаквих проблема, али се и даље не усуђујем да останем у другом стању иако бих то највише желела“ објашњава Зорица Обрадовић. Поучена искуством својих колегиница које су управо због трудноће изгубиле посао или им нису продужени уговори о раду, плаши се да би могла да угрози каријеру ако би се одлучила да прошири своју породицу. „Превише сам труда уложила да бих добила овај посао и не могу сад тек тако да бацим све у воду. Желим да постанем мајка, али не и домаћица“, каже Зорица. 
Србија се налази међу 10 држава са најстаријом популацијом на свету. Резултати пописа становништва показују да наталитет треба да буде највећа брига наше земље и да, према прогнозама, Србија до 2050. године, неће имати више од шест милиона становника.
Јавности је од раније познат и случај двадесетосмогодишње Сунчице Алексић из Кикинде којој прошле године није продужен уговор о раду у фабрици „Тоза Марковић“ у Кикинди због тога „што се налази на трудничком боловању“. Након овога је Алексићева тужила фабрику, али јој је Основни суд у Кикинди марта месеца ове године одбацио тужбу уз образложење судије да пресуда јесте неморална, али је по закону. Из фабрике „Тоза Марковић“ отворено наводе да Сунчица није „замењена“ јер је пословодство било незадовољно њеним радом, већ зато што се налазила на трудничком боловању.

Стратегија за скупљање гласова

Постало је већ уобичајено да политичари у предизборној кампањи највише опомињу јавност да је бела куга један од наших највећих проблема и да је битно усвојити добру стратегију за подстицај рађања. Ова стратегија је усвојена 2008. године и њом је између осталог предвиђено повећање родитељског додатка, затим исплаћивање у целости тог додатка за друго, треће и четврто дете, као и исплаћивање накнадне зараде у пуном износу током трудничког боловања. Представница Удружења „Родитељ“ Бојана Селаковић, каже да је ова стратегија била добра основа да се настави даље у решавању проблема пада наталитета, али да је стратегија једноставно утихнула. Влада Србије као оправдање наводи економску кризу која је погодила читаву планету, али Селаковићева демантује овакву тврдњу наводећи чињеницу да добар део мера које предвиђа стратегија уопште нису финансијске природе. Данас су локалне самоуправе отишле најдаље у решавању оваквих проблема. У Београду је према мери за усклађивање рада и родитељства рад вртића продужен до 18 часова. Скупштина града Јагодине родитеље сваког рођеног детета помаже са 200 евра, а одлука одборника СО Јагодина да свако четврто, пето и наредно дете добија 200 евра месечно до пунолетства трајала је 2 године и за то време је 47 малишана остварило је право да пуних 18 година добија по 200 евра месечно. Иако су ове мере популационе политике једне од бољих, ствара се нови проблем. Углавном у пракси овакве мере могу да користе локалне самоуправе које и немају проблема са наталитетом, а оне које га имају само тону још дубље.

Породица у транзицији

Иако је економско и државно питање један од главних разлога за пад наталитета, оно није и једино јер да је тако онда развијене земље не би имале проблем са падом наталитета. Глобална транзиција друштва и породице као и промена перцепције жена и женске улоге је довела до промене вредносног система. Социолог Ратко Божовић наводи да је период од деведесетих година прошлог века до данас уствари период екстремне неравнотеже и друштвеног поремећаја. У том поремећају страдао је стил живљења и настала је криза у којој нема услова за нормалну егзистенцију. „Тада се створило аномично друштво у коме су владали само хаос, насиље и безакоње“ каже Божовић и додаје да у таквом друштву једноставно нема услова за репродукцију. Економска криза, рат и сиромаштво, створили су негативну атмосферу за опстанак здраве породице. Иако се оваква атмосфера родила пре више од 20 година, њене последице оставиле су дубок траг. „Осећај страха, беде и сиромаштва присутан је и данас“, истиче Божовић и напомиње да је управо то можда и највише утицало на данашњи егоизам младих људи. 

Деца као сметња

Млади људи неретко због каријере одлажу стварање породице. Просечан мушкарац у Србији постаје отац у 33. години, док жене своје прво дете рађају са 27 и по година. Позне године за склапање брака један су од разлога што приближно трећина бракова живи без потомства. Могућност образовања и усавршавања довела је до тога да млади постану себични. Ако девојка са 25 година заврши факултет и у року од годину дана успе да пронађе посао, њој ће ступање у брак или рађање детета представљати сметњу за даљи развој каријере. Ако пак оснује породицу и постане мајка, а притом је и пословна жена, она неће дозволити даљи застој каријере и напредовања на пословном плану, што доводи до чињенице да се многи брачни парови задржавају само на једном детету. Психолог Жарко Требјешанин каже да нестабилна економска ситуација у земљи ствара највећи страх код младих људи. „Жеља за лагодним животом без одрицања учинила је ситуацију таквом да деца представљају сметњу“, каже Требјешанин, али и додаје да незапосленост, нерешено стамбено питање и криза уопште, не дозвољава младом човеку да се тако лако упусти у стварање породице.

Неизвесност која траје већ годинама не даје много светлу слику кад је у питању решавање проблема беле куге. Укрштање економских, психолошких, социолошких и социјалних аспеката довело је до тога да постанемо једна од најстаријих нација. Иако стручњаци тврде да су кочница наталитета новац и економска криза, крајње је време да се запитамо шта нама породица уствари значи и у складу са тим поставимо себи неке нове, рационалније циљеве.