Зелени талас широког схватања

Како су немачки Зелени прешли пут од антипартије до фаворита на предстојећим општим изборима у тој земљи и колико је њихов успон допринео у развоју „зелене идеје“? Или је за то важнији био коронавирус?

„Дајем им највише две године“, рекао је Хелмут Кол 1983. када су први делегати Зелених ушли у Бундестаг. „Онда ће све више њих, како време буде одмицало, прелазити у Социјалдемократску партију“.

Архивски снимци са оснивања партије Зелених, који су тада били стари већ три године, приказују људе у карираним кошуљама и човека дуге браде који помало нехајно пита да ли је сада „то заиста то“, да ли је „тај статут“ усвојен и када добије потврду, изговара да су „овде присутни представници усвајањем статута одлучили да споје зелена политичка удружења у политичку странку истог имена“.

Када тако изгледа оснивање једне партије, како је то 13. јануара 1980. године изгледало у Карлсруеу, делује као да се Хелмут Кол, три године касније, кладио на малу квоту. И погрешио.

На свој четрдесети рођендан, непосредно пре него што је проглашена пандемија коронавируса, Зелени су у Немачкој имали своје делегате у 14 од 16 савезних Парламената и били су део 11 владајућих коалиција у тим савезним државама.

Сада, када се прича о завршетку пандемије, или јој се макар на хоризонту назире крај, Зелени имају још важније бројке пред собом и не изгледају нимало збуњено са микрофоном, као човек дуге браде у карираној кошуљи са архивског снимка. Они су први на свим излазним анкетама пред парламентарне изборе у Немачкој, а у Европи се говори о Зеленом таласу.

Толико јаком да је у стању да прескочи и замишљену „гвоздену завесу“ и поплави делове Западног Балкана.

Како се то догодило?

Ваљда је једини тренутак када су сви европски лидери личили једни на друге био онда када су читали пажљиво написане говоре о томе да уводе строге мере, карантин и забрану контаката. И није важно да ли је у питању била Ангела Меркел, која се на тај начин грађанима обраћа једном у пет година, или неки од лидера који имају „важна обраћања“ пет пута дневно. Сви су изгледали уплашено и неспремно и мало ко је деловао задовољно што мора да уводи круте мере.

Јер је реакција грађана на сваку врсту репресије жеља за слободом. Они који нису протестовали, потражили су друге врсте слободе, а једино што им је ван карантина било доступно јесте природа. Тако су се ове две жеље за слободом увезале и постале политички критеријум у Европи почетком двадесетих, за које се и даље надамо да ће бити луде.

Ипак, да би Зелени по том критеријуму могли да буду високо вредновани, што је данас случај, било је потребно да дође до још једне политичке промене у Европи. Хронолошки нешто старије.

Главне странке левог центра у државама попут Холандије и Италије, као и Лабуристичка странка у Великој Британији, имплодирале су последњих година, што није довело до мање жеље грађана за идејама левог центра, већ до ослобађања велике количине потенцијалних гласова. Те су гласове, стручњаци тврде, уграбили управо Зелени, који су социјалдемократама широм Европе деценијама били попут млађег брата.

Одрастање – од антипартије до фаворита

Кроз пример Немачке, за коју они код којих упркос зеленом таласу и даље влада зелена осека кажу да има „зелену традицију“, најлакше је описати шта се на Старом континенту заправо догађа.

„Све што настане у Немачкој, кад тад се прошири у Европу. Некада нажалост, некад на срећу…“, каже нам професор Факултета политичких наука Дарко Надић.

Он тврди да је успех Зелених последица бројних фактора, а да је један од главних то што су се Европљани, па међу њима и Немци заситили традиционалних партија и њихових вођа.

„Зелени су се од самог почетка поставили као партија која није ни лево, ни десно, већ изнад свих традиционалних подела. Били су авангардни, алтернативни и доста радикални. У том тренутку свет је био подељен на исток и запад, социјализам и капитализам, постојала је стална претња од нуклеарног рата. Они су у том тренутку свему томе били алтернатива. Међутим и они су се током времена толико променили да су предвиђања неких од њихових оснивача попут Герда Бастијана постала пророчка. Он је рекао да ће његова партија једном постати досадна, традиционална партија“, објашњава Надић.

Шпигл је ту врсту „развоја“ назвао „одрастањем“.

Било је потребно време да се органски пољопривредници са конзервативним вредностима, еколошки хипији, активисти против нуклеарне моћи, феминисткиње и бивше студентске групе које су се нагињале лево, прво уиграју, а затим и приближе позицијама моћи у немачком друштву. Нису имали ништа заједничко осим четири стуба: да буду еколошки ангажовани, друштвено активни, посвећени основној демократији и ненасилни.

Када је 1985. Јошка Фишер, у фармеркама и белим патикама, полагао заклетву током именовања за министра за заштиту животне средине у Хесену, таман уиграна странка се идеолошки поделила на „реало“ и „фунди“. Те су две струје дуго водиле унутрашњу борбу, али према Фишеровим речима: „више није било повратка фундаменталном противљењу“.

Први значајан удар за Фишерову политику било је уједињење Немачке. Он је био уверен да је управо он „шеф“, а то је међу Зеленима увек погрешно. На првим општим изборима од уједињења западни Зелени нису прешли цензус, а источни јесу. Они су били много ближи западу, подржавали су НАТО и нису желели да постану „совјетски Вијетнам“.

Тако је дошло и до неких одлука које су неповратно одстраниле оснивачке идеје из политике Зелених.

„Цела та трка за посланичким местима, коју доноси улазак у мејнстрим, утопила је њихов алтернативни набој и постало им је јасно да ни у једном друштву, а нарочито у немачком, није лако извршити радикалне реформе. Дошли су до тога да су гласали за бомбардовање Југославије, за ратове у Ираку и Авганистану, у потпуности супротно са својим почетком и мировним ставовима. Ту врсту визије су с годинама изгубили.“

Шпигл као један од најзначајнијих тренутака у развоју Зелених истиче и фотографију из 27. октобра 1998. године, фотографисану у Бону, у седишту немачког председника Романа Херцога. Била је то прва савезна влада чији су део били и Зелени. Кроз ту владу са социјалдемократама изгубили су велики део популарности. Десет година касније ушли су у прву владу са демохришћанима. Али тада су сви „идеали“ већ били одбачени у тој мери да зелено-црна коалиција није била толико „неприродна“.

Данас за себе кажу да су „усидрени као поуздана политичка сила у немачком друштву“.

Или „досадна, традиционална партија“?

Велики играч?

Постоји нешто што Зелени нису изгубили протоком времена, а то је слободарски дух, тврди Надић. А то им је у корона условима било од кључног значаја.

„Они су, како би то Срби рекли, увек антипротивни, а овога пута је њихову позицију додатно ојачало круто управљање кризом. Оно што им је такође у ковид урагану помогло, јесте опозициони статус који имају. Партија која је на власти води државу, а држава као некакво имагинарно тело одговара за здравље грађана. Партије које су на власти тако имају огромну одговорност, а Зелени су били у позицији да без превелике одговорности дају идеје. Грађани су те њихове идеје видели као идеје слободе јер је алтернатива коју је пропагирала власт широм Европе било затварање“.

Поред тога, афера која је потресла партију Ангеле Меркел, непосредно пре њеног одласка, отворила је додатни простор Зеленима.

Функционери Хришћанско-демократске уније оптужени су да су се обогатили при набавци мединиске опреме, у тренутку када се велики део грађана Немачке плашио за сопствену егзистенцију. Не, богаћење приликом набавке медицинске опреме није дозвољено ни онда када се Немци не плаше за своју егзистенцију. Контекст је само појачао притисак. Тако је ЦДУ уздрмана највећим скандалом од 1999. године, када је откривено да је странка примала „тајне донације“ и тиме оштетила државу и учестовала у утаји пореза. Да, онај Хелмут Кол који се лоше кладио против Зелених.

Две основне замерке на рачун Ангеле Меркел и њене странке су то што „правила не важе за све“ – министри позивају на поштовање мера, да би исте вечери сами ишли на вечере, или убрзо славили рођендане без маски, у већем друштву – и то што процес вакцинације не тече ни близу ритмом којим се вакцинишу грађани Велике Британије и Сједињених Америчких Држава.

Такав је друштвено-политички контекст, уз „обнављање природе“ о ком се нашироко говорило током најгорих месеци пандемије, када су лисице, медведи и дивље свиње свратили до главних улица и тргова великих градова, допринео да Зелени приграбе своју шансу.

Европски талас, широког схватања

Зелени талас, ипак, има знатно већу ширину од немачких граница. Знамо то још од пре коронавируса.

На последњим изборима за Европски парламент Зелени су добили 69 посланика, а у складу са њиховим растућим утицајем, Урсула фон дер Лајен, нова председница Европске комисије, покренула је иницијативу о „Зеленом договору“, којим ће се емисија угљен диоксида у Европи свести на 0 до 2050. године.

Како, међутим, изгледа реална „Зелена мапа“ Европе и какве су резултате у појединачним државама постизали зелени покрети?

„Зелене странке су најјаче у просперитетним земљама северозапада Европе: Немачкој, Француској, државама Бенелукса, Великој Британији и Скандинавији. Стара гвоздена завеса означава границе њихове снаге у централној и источној Европи, где се зелена свест шири, али тек треба да се пробије у значајну политичку представу“, написао је професор Универзитета у Бату Ник Пирс, за Финанциал Тимес. „Зелене странке су такође слабије у јужној Европи, где је политика и даље снажно структурирана расцепима левице и деснице“.

Француски зелени су извојевали историјску победу на последњим изборима за градоначелнике у вец́им градовима попут Марсеја, Бордоа, Лиона и Стразбура, а социјалистичка градоначелница Париза Ане Хидалго поново је изабрана на то место и то превасходно због идеје да од Париза направи „Амстердам на Сени“, град бицикала и екологије. Заправо, три највец́а француска града сада имају градоначелнике који бројне одлуке доносе у складу са „зеленом агендом“. Макрон је на то обец́ао великих 15 милијарди евра за мере против климатских промена.

Неку врсту „уцене“ изнели су и Зелени у Ирској који су пристали да буду део владајуће коалиције ако се влада обавеже да ће сваке године смањити емисију штетних гасова за 7 одсто.

Финска лево-зелена коалиција обвезала се да ће до 2035. године своју земљу у потпуности ослободити емисије угљен-диоксида, док су аустријски Зелени, млађи коалициони партнер, осигурали сличан циљ за 2040.

Шведска социјалдемократска/зелена влада обећала је „државу ослобођену фосила до 2045. године“.

Поцепана завеса?

Пратећи линију гвоздене завесе, као границу снаге зеленог покрета, коју је дефинисао професор Ник Пирс , долазимо до тога да је Хрватска у том случају аномалија.

Представник листе „Можемо!“ Томислав Томашевић постао је нови градоначелник Загреба. Он је, са биографијом једног од најжешћих хрватских бораца за „зелену ствар“ сео у фотељу у којој је преминули градоначелник Загреба Милан Бандић провео шест мандата, тако да је та промена сама по себи велика. Када се у обзир узме и то да Томашевић није део традицоналних политичких снага у Хрватској, да се његова агенда заснивала на причи о јефтинијим и квалитетнијим комуналнимуслугама, запослености и зеленој индустријализацији, онда тај резултат још више добија на значају.

„Мислим да је и Хрватска, колико и Србија, специфичан случај“, каже професор Надић. „Тамо постоји политички дуопол и чини ми се да су СДП и ХДЗ оставили толико дубок траг у друштву да ће га се тешко ослободити. Због тог традиционалног поимања политике и странака и зелени покрети у Хрватској су раније тежили да направе хибридне странке које ће имати уређење са елементима хијерархије и онога што традиционалне партије имају, инкорпорирано у самоодлучивање и слободу коју сви зелени покрети са собом носе. И пре ових локалних избора имали су одређене резултате, своје посланике у Европском парламенту, а овога пута су искористили велико незадовољство грађана и њихов лични утисак, не нечије наклапање, о томе да нам је природа заиста важна“.

Надић истиче да су упоришне тачке ХДЗ-а и СДП-а прејаке и да је питање колико ће на дужи рок ова промена моћи да показује своје ефекте.

Управо о упоришним тачкама, разговарамо и са Александром Јовановићем Ћутом, једним од главних активиста покрета Одбранимо реке Старе планине. Упоришне тачке о којима он говори су „основе механизма којим се врши уништавање природе“.

„На почетку свега је кршење закона, правних норми које постоје, затим непостојање законског оквира по неким питањима у вези са заштитом природе и животне средине и на крају бахатост и вређање здравог разума од стране оних који имају полуге моћи у држави и који би у некој другој земљи због свог понашања прво завршили у лудници, па тек онда у затвору. Зато не мислим да су догађаји у Србији, у вези са заштитом природе, део неког ширег таласа. У Немачкој или Италији грађани не воде овакву врсту битака“, каже Јовановић.

Када глумица Светлана Бојковић изађе пред камион, како би телом заштитила неко природно добро, или када Цане Партибрејкерс годинама говори о заштити природе, то је део заједничке борбе, објашњава он.

„Једноставно, када неко жели да вам планинску реку стави у цев, или да направи каменолом на месту где људи имају малињаке од којих живе, није потребна посебна позивница. Борба за заштиту природе постаје егзистенцијална ствар“, тврди Јовановић.

Он каже да енергија с временом само расте и да нема назнака да би нешто могло да је заустави јер „ни они који ту енергију стварају својим поступцима, не одустају“.

Надићево се гледиште, када је у питању шира, европска перспектива, разликује.

„У политици је незгодно прогнозирати, али мишљења сам да ова врста политичке популарности Зелених широм Европе има свој рок трајања“, објашњава он.

„Србија је, како сам рекао и за Хрватску, специфично подручје. Досадашње искуство показује да се код нас политичка енергија врло тешко каналише, да се поруке грађанима још теже артикулишу и због тога је врло незгодно када неко од политичара у свој програм уврсти „циркуларну привреду“ или „зелену парадигму“. Хајде ви објасните грађанину прво шта је парадигма, па тек онда шта је зелена парадигма. Није то ствар ни образовања, ја сам релативно касно у својој академској каријери схватио шта тај појам заправо означава. То је ствар јасних и нејасних порука које се грађанима шаљу“, закључује Надић.

Ћута каже да има јасну поруку за грађане.

„Ја не разликујем јасно ко је у опозицији, а ко на власти. Политика је посао тих људи и они су један дан овде, а други дан у другој странци ако им то доноси позицију. Зато у нашој борби нема странчарења. Ми желимо да се ослободимо тих људи јер су опасни и то по наше животе. И схватили смо да је једини начин да изађемо на изборе и да их победимо. Изаћи ћемо у јавност са једном отвореном платформом, са идејом да разговарамо са грађанима и да они имају непосредан утицај на политику. Ови који су на власти нису свесни да ни они које сматрају сигурним гласачима неће остати уз њих јер им уништавају њиве, реке, секу дрвеће из паркова у којим су се играли као деца. Томе се мора стати на пут“, закључује Јовановић.

За то време, у Европи се поставља друго питање – може ли Зелени покрет да буде социјалдемократија 21. века?

То се вероватно нец́е догодити преко ноц́и, тврде аналитичари. Још не постоји лојална база која може да се упореди са незадовољним радницима и синдикатима које су уз себе имале социјалдемократе. Зелене подржавају образовани радници у јавном сектору, људи који живе у градовима и разумеју колико су важни бицикизам и рециклажа, али и даље тихују када се теме дотакну социјалне политике, образовања, безбедности… Понекад чак, закључују аналитичари, људи који подржавају Зелене истовремено заступају неке анти-научне ставове о вакцинацији или нуклеарној енергији. Па опет својим деловањем и оном преосталом дозом радикализма успевају да натерају друштва у којима живе да послушају њихове политичке представнике. А они немају други ултиматум осим – поштовања закона. У неким земљама су то закони као део правног система, у другим земљама, где се то подразумева, то су закони природе.

Више се нико против њих не клади.