Студентски радови

Жедни поред воде

6. фебруар 2017.
TheMil

Све док се пре три године у Ужицу није догодила еколошка катастрофа огромних размера, није било ни помена о значају чисте воде у овом граду коме је природа дала велико богатство постављајући га у слив реке Ђетиње и мноштва мањих река и потока. Ипак немар, лош однос према природи или можда чак и виша сила довели су до тога да тачно пре три године више од седамдесет хиљада житеља града Ужица није имало седмицама чисту пијаћу воду у својим домовима. Појава прекомерне количине црвених алги које су прекриле огромне површине воде у језеру са кога се Ужице снабдева пијаћом водом довела је до забране употребе воде са ове акумулације, а самим тим и до забринутости да ће овај град после тридесет година морати да се одрекне коришћења воде из акумулације Врутци и упадне у још веће проблеме са водоснабдевањем који су последњих година због дотрајалости водоводне мреже све израженији. Да би се показало колики је значај бране и језера Врутци за водоснабдевање Ужица, најбоље је обићи овај локалитет.

Десетине домаћих и страних делегација, еколошких организација „окупирале“ су Ужице данима поводом случаја „црвене алге“. Небројане анализе воде урађене су да би свака од њих дошла до истих резултата. Вода је била препуна отрова који су последица распадања црвених алги, а ниво загађености премшио је дозвољене вредности по неколико десетина пута. Иако се појавило много нагађања шта се десило па је вода постала тако загађена, и иако су се одједном појавили извештаји који су годину дана пре тога наговештавали да је вода презгађена, постало је једино битно то што град ни три године после катастрофе са алгама не користи акумулацију Врутци која је град снабдевала 25 година водом и највећи је извор воде у Ужицу.

Од централног градског трга у Ужицу постоје два пута до бране Врутци, један од њих, дуг око двадесет два километара иде северозападно од града и то једини пут којим се може отићи аутомобилом до бране, док други пут више одговара онима авантуристичког духа јер се велики део деонице до Врутаца води кроз старе уске тунеле куда је некада пролазила железница. Овај пут свакако је занимљивији за туристе и оне жељне узбуђења, али када је циљ брзо стићи до бране ипак треба отићи аутомобилом на другу страну.
Тмурно недељно јутро у Ужицу, пространи централни трг је готово пуст, а тек понеки шетач заобилази комуналце који чисте отпатке које су пси луталице разнели прошле ноћи. Магла жуто браонкасте боје не диже се већ неколико дана, а смрад дима осећа се на све стране. Иако заинтересовани другим еколошким и здравственим проблемом у Ужицу, пажњу привлачи мирис паљевине. Мирис који каже да је зима већ поодмакла, да су Ужичани већ увелико почели да залажу своје котлове и шпорете, ствара осећај благог гушења, као када се нађете у малој просторији окружени људима који пале цигарету за цигаретом. Остављајући за собом Ужице које се гуши и чија плућа су црна од гарежи, чађи и дима, пењући се метар по метар изнад града, а идући у правцу бране Врутци, полако се назире Сунце које прогрејава изнад дебелог слоја магле и дима, а кога није било дуго у данима када је „дебели“ минус оковао Ужице.
Пут који води до језера прилично добро је очуван, свеже обележен и готово без рупе, а једини проблем је то што како се више удаљавате од Ужица на самом путу има све више кривина. До језера Врутци овим путем наилази се на три веће раскрснице, а захваљујући становнику села Стопари Бошку Милосављевићу сазнали смо да се на све три скреће се у лево како би се дошло до Врутаца. „Ова овде раскрсница је тачно на 8 км од Ужица и она ће вас водити право до споменика Кадињача и даље до Бајине Баште и Таре. Друга раскрсница, кад скренете десно води до аеродрома Поникве, а одатле исто се може ићи до Кадињаче. Задња раскрсница десно иде до села Биоска и Кремана“, објашњава Милосављевић.
Возећи се аутомобилом поред треће од раскрсница наилази се на аутобуско стајалиште које се назива Малића брдо и то је најближе што можете доћи до бране редовним аутобуским линијама, док се у наставку аутомобилом иде још неколико километара путем који је асфалтиран до самог језера. Тај пут вијуга између брда и како се приближава брани Врутци постаје све ужи, све док на делу где се овим путем прелази брана, он не остане толико широк да њиме може да прође једно возило. У тренутку када се прође последња кривина на овом локалном путу и угледа се лучна брана неслућене висине, задивљујуће дужине, како повезује две обале реке Ђетиње, преграђујући њен ток, једина реч која вам допире до мисли је „Импресивно“. Гледајући из даљине брана се најбоље види. Сачињена је из три лука који се ређају један на други, почев од најнижег који је и најмање дужине јер су два брда која брана повезује ту најближа. Следећи лук исте је висине, али знатно дужи, док је највиши лук убедљиво најдужи јеру том делу обале,тј. два брда највише се раздвајају. Снага бране види се већ по бацању погледа на бујицу воде која истиче из ње, тачније из две широке цеви на најдоњем луку. Притисак воде толики је да она има белу боју, а ситне капи, као нека водена прашина која трепери, стижу чак до врха бране квасећи је под налетима ветра који у овим ужичким брдима дува прилично јако иако је најзад Сунце огрејало и температуру подигло на подношљивих два до три степена изнад нуле.
Прилазећи брани наилази се на приземну кућицу у старом стилу градње, специфичном за овај крај Србије. Кућа, која је очигледно ресторан, подигнута је уз сам пут, на педесет метара од бране, на падини, са стране на коју вода отиче из језера. Кућа сазидана од природног камена у доњем делу, тамног дрвета у горњим нивоима и од чувене „ћермиде“, материјала од кога се правио цреп за кров пре много времена, сличан данашњем црепу, специфично црвене боје. Са доње стране ова грађевина има и терасу која је ослоњена на четири велика стуба изнад провалије дубоке неколико десетина метара. Иако на памет пада помисао да је ова грађевина нелегално овде, поглед са терасе која је усмерена на страну где отиче вода и са које се виде километри готово неткнутих предела, утиче на то да помислите да је та тераса на правом месту и да је не би требало никако померити одатле. „Овај објекат мало је млађи од бране,израђен је 1988. године и од тад постоји из једног јединог разлога, а то је задовољство власника. Овде нема много туриста, нити зараде. Долазе повремено риболовци, понеки туриста из Ужица и то је све, али власник не жели да затвори ресторан јер је то породична традиција. Довољно је да кажем да су овде ручали многи министри, па чак и председници Републике“, истиче конобар овог ресторана Миодраг Марић.
Спустивши се одатле на брану, гледајући са десне стране језеро које се шири у недоглед кроз брдске крајолике, поштовање према онима који су изградили овај објекат постаје још веће. Хладан ветар који је знатно јачи на брани појачава утисак страхопоштовања, а пешачењем ка средини бране стиче се и утисак да бисте сваког часа могли да паднете преко ниске, светло плаве металне ограде коју је корозија прилично „изјела“. Али недуго после овог првог шока и страха због висине бране, један поглед ка тамно зеленом воденом пространству језера Врутци опија и смирује васу секунди. Поглед ка прозирној води залеђеној уз обалу, у којој као да никада нису биле црвене алге у огромном броју, зауставља се на великој групи крупних риба које пливају у јату, тик уз саму брану. Једино што квари утисак чистоће овог језера је неколико сувих, огољених стабала дрва, која су се зауставила уз брану и наставила да сакупљају остало ситније грање које доплута довде, као и неколико целофанских кеса које су се уплеле у грање.
Прелазећи брану у другом правцу још боље се види пространство овог смарагдно зеленог језера, окруженог брдима, која му праве неку врсту природног базена у коме се вода сакупила заустављањем планинске Ђетиње. Са обала се у правцу воде спушта зимзелено дрвеће, прошарано деловима у којима су оголела листопадна стабла браонкасте боје. У наставку овог локалног пута наилази се и на прве куће, а једна од њих је кућа пољопривредника Зорана Грабовића који каже да је ово језеро донело препород ужичком крају и Ужицу, али је исто тако и намучило становнике овог краја. „Брана на Ђетињи је једино решење које је спасило народ да не остане жедан, то је тад кад је грађено било невиђена новотарија, подвиг коме су се сви дивили. Али народ из околних села је то платио тако што му је потопљена грдна земља и то не било каква, ту је била најплоднија земља уз реку“, истиче Грабовић додајући да увек мора нешто да мучи људе одавде. „Има пуне три године како је она црвена алга оковала језеро. То је хаварија била, није могла стока да се напоји доле, то је смрдело на 50 метара. Кажу да су се алге распадале и трулиле, једва су их истребили, али кажу да вода још не ваља да се пије“, каже Грабовић.
Сишавши са пута и настављајући земљаним путем, утабаним од трагова тракторских и камионских точкова, крећући се шумом, долази се до обале језера, а онда истим овим путем стиже се до ливадице коју од језера раздва само овај стари, земљани пут. И на ливадици има шта да се види. Гомила отпада остала иза грађења неке грађевине дотерана је овде и бачена, тик поред језера из кога вероватно исти ти који су дотерали отпад пију воду и дају је својој деци. Гомила цигли, малтера, жица и каблова, прекривена кофама од фарбе за зидове, а иза свега тога чак и гомила црних џакова пуних смећа за које не треба ни претпостављати шта је. Али чак ни овај призор, нити гомила најлонских кеса закачених на грану дрвета поред ове ливадице, не кваре утисак онога што следи. Велика равна ливада са дугом, ожутелом травом која се њише на ветру, наслоњена на језеро које се протеже у недоглед између брда, одузима дах. И тако читав наредни километар, до краја овог пута. Са једне стране рушевине на којима су некада биле дивље изграђене викендице, кесе са смећем риболоваца који овде често долазе, а са друге стране природа од које стаје дах, језеро кристално чисте воде, птице које круже изнад језера и мир, тишина.
Гледајући ову природу од које застаје дах, као и огромну брану која је исту ту природу укротила, дајући јој додатну дозу импресивности, тешко је не запитати се шта је то у глави људима који су у стању да запусте нешто овакво. Шта је то у глави оног немарног излетника који се овде напуни енергијом, ужива у чарима овог дела Србије и на крају тој природи врати тако што иза себе остави гомилу смећа, разбацан ћумур од роштиља и покоју кесу у води? Шта је то у глави оних који неколико километара низводно пију исту ту воду коју су запустили и оставили на немилост пошасти црвених алги? Шта је то у глави оног Ужичанина који ујутру устане, свом детету, оцу, мајци, супрузи, да чашу воде са славине и онда оде и истовари товаре смећа на извор те воде? Лагали бисмо када бисмо рекли да је енигма зашто Ужичани муче толико муку са водом јер на њима је прво да се запитају шта су то урадили да њихов град не буде црна мрља на еколошкој карти Србије.