Због новинарства сам живео са обезбеђењем

Ауторка: Јулија Јанковић

Са Душаном Телесковићем, новинаром „Недељника“ за Журналист разговарали смо о тренутном стању новинарства у Србији, објективном извештавању, као и његовој вишегодишњој новинарској каријери. 

Провели сте 18 година радећи у листу “Политика”, који је разлог вашег напуштања?

Напустио сам је због суштинске разлике у виђењу новинарства. Тадашње, али и садашње
уредништво, као и нелегални менаџмет, стално је понављао мантру да је „Политика“ лист који
је увек био уз власт, да је зато опстао и да то сада исто тако треба да буде уз власт. Али,
то је суштински погрешно гледање и на „Политику“ као најстарији лист на Балкану и на
новинарство уопште. „Политика“ је толико дуго опстала јер се у већем делу своје историје бавила квалитетним новинарством, а не зато што је била блиска властима. Напротив, сваки пут кад је била уз власт, она је била на својим најнижим гранама, са ниским тиражом, без утицаја и поверења
код читалаца.
 
Да ли данас читате “Политику”?

Читам, наравно, као што читам и све друге штампане медије, портале или што гледам информативни програм на телевизијама. Не сме новинар себи да допусти да буде
неинформисан. Једноставно морате све да пратите да бисте могли да имате читаву слику о дешавањима у Србији и свету. Никад не знате где ћете да прочитате детаљ који вам може
помоћи да боље разумете свет око вас и да касније то пренесете читаоцима.
 
Читајући вашу биографију на сајту УНС-а приметила сам доста негодовања вашег
преласка у “Недељник” али и увредљивих коментара на ваш професионални рад, да ли
сматрате да су новинари у Србији довољно заштићени?

Да, читао сам и ја те коментаре. Не мислим да новинари треба да буду нежне латице ружа
о којима нико не сме ништа ружно да каже. Уосталом, и ми смо често оштри кад пишемо о
другима, па што онда то не би важило и за нас? Разлика је у томе што се ми потписујемо
нашим именима, а не псеудонимима испод текстова, поштујемо све законе, па и оне
који се односе на клевету и увреду, као и етичке смернице Kодекса новинара Србије.
Идеално би било да макар део те одговорности имају и ти коментатори, али није ни то проблем
све док се не прелази граница због које ће се неко осетити небезбедно.
 
А да ли сте још увек члан радне групе за безбедност новинара?

Радну групу за безбедост новинара сам напустио недавно. Нећу да учествујем у
раду тела које суштински не доприноси заштити новинара у Србији.
 
Немате проблем да увек кажете оно што мислите или да напишете. Читајући ваш “Велики
досије” о Дијани Хркаловић, не могу да вас не питам, да ли сте се до сада осећали
угрожено?

Јесам једном. Било је то 2014. године када сам кратко морао да живим са службеним
обезбеђењем. Али, ни данас нисам сигуран да ли су они који су ми тад дали обезбеђење
„продали циглу“, односно да ли сам стварно био угрожен или су само хтели да код мене
створе осећај захвалности због спасавања живота, па да после не извештавам
објективно о њиховим активностима. То ни данас не знам, али је битно да то није утицало на
мој рад. Један новинар, иначе, стално мора да преиспитује своје изворе и проверава оно
што им они саопштавају. Никад не знате кад неко хоће да вам саопшти лаж која иде у
корист том извору, али је на штету истине и шире јавности. Зато је увек неопходно све
проверавати, без обзира колико лично верујете неком.
 
Добитник сте награде за репортажу 2012. године, да ли је управо репортажа
новинарски жанр који вас описује И зашто?

Није. Репортажа је најзахтевнији новинарски израз и није сваки новинар таленат за
репортажу. Заправо, ни не знам да пишем добро репортаже. Било је пар покушаја док сам
био млад новинар и кад их сад читам, видим колико је то било наивно писање. Није било
контекста, добрих паралела, врцавих реченица и свега оног што добру репортажу чини тако
да ми ни данас није јасно како сам добио ту награду. Иначе, данас у српском новинарству готово да ни нема репортажа. Тек се са времена на време појави неки покушај. Чини ми се да ни уредници не подстичу младе новинаре да покушавају да се баве овим жанром, а и међу самим уредницима је све мање оних који су писали добре репортаже. Волео бих да се то промени, али сам по том питању песимиста.

Шта мислите о тренутном стању новинарства у Србији и како ће се оно даље
развијати?

Оно мора да се развија у правцу квалитетног новинарства или га неће бити. На пример, кад
се Политика појавила на киосцима 1904. године, ситуација у српском друштву и српској
штампи је била много гора него данас. Постојало је више од 70 листова, а било је свега
420.000 функционално писмених становника. Ипак тај лист је успео да преживи и наџиви
многе друге све до сада само захваљујући квалитетним новинарима који су разумели
улогу новинарства. Данашња ситуација у којој је нарушено поверење читалаца већ дуго има као последицу драматичан пад тиража, људи све мање верују штампаним медијима. То последично води до мањих прихода, а онда и ка даљем урушавању новинарства. Медији зато траже нове
моделе пословања и наплате, јурњавом за кликовима, већим приходима од маркетинга
што опет води ка компромисима у објективном извештавању. Посебно је то незгодно
ако је највећи оглашивач у медијима држава. И чини ми се да су све пробали да ураде, осим да побољшају садржај. Знам да новинари, а посебно менаџери у медијима то не воле да чују, али нема ту много разлике од продаје пице. Продајете одличну пицу, али вам једном падну приходи,
можда због тога што су се млади конзументи пице одселили у иностранство. Да бисте надокнадили трошкове, почетнете да стављате мање квалитетан сир и шунку, а печурке избаците. Тај пад квалитета се додатно одрази на продају, па наставите да избацујете састојке све док на крају не будете нудили на тржишту један комад теста који називате пицом. Тако је и са новинама. Ако хоће да опстану, морају да понуде квалитетан производ.