Зашто је „Тачка прекида“ култни филм

Да ли имамо разлога да сумњамо у Владу Јелића и његове колеге када нам најављују филмове на телевизији? Углавном звуче тако продорно и самоуверено да бисмо им поверовали и у раст стопе запослености, а камоли у то да су познати класици попут Таксисте или Лоренса од Арабије заправо култни филмови. А они то ипак нису, јер ако је филм историјски значајан то га не чини одмах култним. А када говоримо о култности у мејнстрим филмовима, најчешће су то првобитно превиђени и медијски непропраћени наслови који су прошли “млако” и код публике и код критике, са независним и слободоумним ауторима иза камере и углавном без великих звезда испред. Оно што их чини култнима је поседовање верних фан база у којима се налазе “следбеници” распрострањени широм света са истанчаним знањем о одређеном наслову, који се облаче, причају, понашају као ликови из вољеног дела, у славу којег такође неретко организују и догађаје.

jeffmcmillan1      Слика Џефа МекМилана на којој су приказани ликови и мотиви из пар десетина култних филмова

 

Разлог зашто су међу култнима већински само иницијално неуспешни и непопуларни филмови вероватно лежи у природном бунтовништву често маргинализованих подкултура међу младима (панк би зато можда могао да буде музички пандан култном филму). Тако да ако узмемо у обзир све наведено, наслови који се највише уклапају у ову причу и који се често сматрају “највише култним” су рецимо: Роки хорор шоу, Паклена поморанџа, Велики Лебовски, Наказе, Ратници подземља, Соба, Тачка прекида

Чекајте, Тачка прекида? Point break, акциони хит с почетка деведесетих? Можда делује чудно, али управо тај. Од свог изласка 1991. године, овај филм је зарадио и одржао прилично велику популарност и признатост, али и стекао завидан култни статус. Како је то успео? Тешко питање. Пре свега, редитељка Кетрин Бигелоу (Катанац за бол, 00:30 – Тајна операција) ту врсту статуса није имала ни пре ни после изласка Тачке прекида. У групу ствараоца који су почињали свој пут тих година, а који се могу у мањој или већој мери сматрати култнима су Тарантино, Смит, Линклејтер, али никако Бигелоу, те стога не можемо рећи да је она разлог култности с обзиром на остатак филмографије коју поседује, као што нису разлог ни учинак на благајнама, нити реакција критичара. Велике звезде Кијану Ривс и Патрик Свејзи у главним улогама су такође можда гарант популарности филма код женског дела публике, али никако добар предуслов за евентуалну армију загрижених фанова. Међутим, Тачка прекида је успела да окрене ове факторе на своју воденицу, а да притом дода још многе детаље и укусе који су од обичне холивудске акције тог времена успели да створе убитачан и неприкосновен култни класик.

presidents
Сам сажетак филма изазива осмех. Гласи овако: млади детектив покушава да се убаци у групу сурфера не би ли раскринкао потенцијалне пљачкаше банака. А када још чујете да се главни лик зове Џони Јута, тешко је не помислити да је филм покушај пародије на Б и Ц филмиће осамдесетих или да је једноставно најсуптилнија акциона комедија још од Команда, с тим да ово друго можда стварно и јесте. Дакле, неискусни Јута упада међу сурфере и ту га чека харизматични вођа Боди, рођени манипулатор који прича веома поетично и филозофски, тако да се и сам детектив понекад запитао о својим животним вредностима и циљевима. На прву лопту би се могло помислити да су Бодијеве сурферске говоранције разлог култности овог филма и да су послужиле као инспирација многим гледаоцима… али то није тачно. Међутим, постоји карактеристика Бодија и екипе која свакако јесте разлог. У питању је њихов начин сакривања лица приликом пљачкања банака. Наиме, њих четворица се маскирају у бивше председнике Сједињених Америчких Држава и тај призор када (не без симболике) Роналд Реган, Ричард Никсон, Линдон Џонсон и Џими Картер држе сачмаре и наређују пражњење касе постао је једна од најпознатијих секвенци у новијој историји филма. Можда би и сама банда под називом Бивши председници била довољна да Тачку прекида уздигне изнад просека и обезбеди јој место у антологији култних наслова. Међутим, ово је филм који поред тога има и бар пет-шест сцена сурфовања, две сцене искакања из авиона од којих у једној Џони Јута искаче са пиштољем без падобрана и у слободном паду стиже Бодија у покушају да га убије, сцене јурњаве колима, сцене јурњаве без кола, као и Герија Бјузија.

Такође, оно што помаже овом филму је савршена озбиљност са којом су савладани сви ови сегменти (осим Герија Бјузија) и ту велика похвала иде на рачун Кетрин Бигелоу. Откаченији редитељ би можда од датог материјала направио већу спрдњу него што на папиру изгледа. Она је схватила да је сама радња довољно сулуда и одлучила се да је представи без имало карикирања и пренаглашавања ионако шашавих момената. То додаје извесну надреалну ноту у одређеним деловима филма и велики је квалитет који доприноси оригиналности овог остварења. Међутим, све би то можда било узалуд да један човек није ту – Кијану Ривс.

968full point break screenshot
Апсолутни центар читаве галерије ликова и догађаја у Тачки прекида је Џони Јута, а без Ривсове изведбе цео доживљај који пружа овај филм не би био могућ. Често је оспораван због своје “укочености” у многим улогама, али тај ниво дрвености коју доноси у ову ролу је чак и њему несвојствен. Од прве сцене, Јуту је немогуће доживети као озбиљан лик, јер све што он изговори делује као покушај имитирања људских емоција од некога ко уопште не зна шта то треба да значи. То доводи до безбројних ситуација у којима ми не знамо да ли би Кијану требало да буде љут, бесан, забринут, заљубљен. Лепота овог начина глуме је у томе што ми њему никако не можемо да поверујемо и у сваком тренутку смо свесни да ипак гледамо филм, а самим тим нам је лакше да пређемо преко свих нелогичности и невероватности у многим сценама и само уживамо у њиховој лудости. Ово наравно не би била “лепота глуме” већ велика мањкавост да је у питању тешка животна драма на пример. Али будући да је то акција која се дешава ван свих граница разума, прилична индиферентност и неразумљивост главног лика је чак од помоћи. Успешност оваквог метода лежи наравно и у невероватној допадљивости Кијану Ривса, која га је и направила звездом. Неекспресивни глумци, којима још фали и шарма, попут рецимо Рајана Рејнолдса или истоименог Гослинга, не би имали шансе у покушају играња Јуте. И зато док би можда могао и већи број људи да буде Нио из Матрикса или Тед из Била и Теда, случај Џонија Јуте је јасан – само Ривс долази у обзир.
Али… холивудским сценаристима је опет понестало инспирације, па су се одлучили да направе римејк још једног филма који то ни по коју цену не захтева. Тако да ће Тачка прекида бити још један у низу класичних наслова на чијој ће слави по други пут покушати да зараде продукцијске куће, а публика ће имати прилику да присуствује поновном рађању Џонија Јуте, Бодија и осталих. Хоће ли Лук Брејси успети да на прави начин прикаже саму есенцију лика Јуте попут Ривса, а Едгар Рамирез створи од Бодија једног од великих акционих негативаца као што је то Свејзи бриљантно урадио и да ли ће Ериксон Кор све то укомпоновати тако да и Кетрин Бигелоу буде задивљена? Можда треба напоменути да се ријалити-представа инспирисана оригиналним филмом и Ривсовим перформансом често сматра првим догађајем те врсте на свету. Мислите да ће римејк навести неке нове фанове на такву иновативност? Па, за понеке ствари у животу се никад не зна и треба сачекати резултат, па судити. Ово није једна од тих ствари, тако да је одговор на сва претходна питања: не.