ЗАНАТ ЈЕ ВЕЛИКА УМЕТНОСТ

Мајстор Дане израђује стилску обућу већ више од 40 година. Његове ципеле носиле највеће звезде српског и југословнеског глумишта – од Чкаље, Анице Добре, Константин Костјуков у Грку Зорби. Један је од последњих у Београду који се бави овим занатом, поред још двоје или троје мајстора. Чини се да ни у Србији ситуација није много боља јер услед тешке економске ситуација и промене начина живота овакве радионице немају могућност да опстану на тржишту.

Ипак, ова занатска радионица има своје сталне муштерије и може да се похвали тиме да не мора превише да брине где ће пласирати своје уникатне производе.

“Данас је тешко, и реклама може да буде контрареклама. Није све у реклами”, прича Срђан Милосављевић, зет мајстора Данета, који полако преузима вођење породичне фирме. “Ми немамо потребе. Као што мислим да нема потребе рекламирати хлеб – људи ће га свакако купити”.

Посла има довољно, кажу ови својеврсни креатори, јер плесачи купују ципеле зато што морају па цела плесачка заједница зна куда прво да се упути ако им затребају добре, ручно израђене ципеле.

“Деведесет посто, ма сто посто је ручно рађено. Делови обуће се само купују, а све се то склапа ручно”, прича Срђан и објашњава како даље тече ток израде, која углавном траје око седаам дана. Прво се, каже, узима отисак, затим се бира модел и штикла коју муштерија жели, одмерава се ширина сттопала, висина штикле… све што је потребно да муштерија буде задовољна.

“Након тога се прави горњи део обуће, креће шивење и онда се састављају ти делови. Кад се финишира, кад се проба онда је то – то”, задовољно истиче овај мајстор и додаје да је мајстор Данетова радња некада израђивала и балетске патике, али је сада, нажалост, српско тржиште мало за израду тих патика. Балетски играчки их сада, углавном, увозе из Русије.

“Немамо ми тржиште за то. Раније сам радио и за позоришта, по целој Србији и Југославији. Наше ципеле су стигле и Дубаи, Аустралију, Канаду… Сад једне имамо за Израел, да, да. Једна Израелка је дошла у госте и жели наше ципеле”, поносно иситиче мајстор Дане.

Увек је важило оно правило да се најбоља одећа прави у Италији и да је тамошња кожа најбоља. Многе жене деценијама се угледају на стил из Милана и Рима, а италијанске недеље моде су неизбежан догађај за све оне који воде рачуна о моди. Ова београдска радионица, такође, води рачуна да муштерије буду максимално задовољне, тако да се сав материјал набавља из ове медитеранске државе.

“Дефинитивно треба поштовати муштерију – ако немаш квалитетно, немаш ни муштерије. С обзиром на увоз свега и свачега, и јефтиних ципела које се распадну за неколико месеци, мораш имати квалитет да би опстао на оваквом тржишту”, каже Срђан Милосављевић.

majstor_dane.png

За плесаче је најбитније да могу лако да плешу, да покрет буде усклађен и да се по сцени крећу без икаквих сметњи. Лепота плеса и јесте у покретима који прате музику, и покрети тела који дочаравају звук. Професионални плесачи жале се да не раде у добрим условима и често своје здравље подређују беспарици, па тако настају бројне повреде. Нагњечење зглоба, сломљени прсти често су последица неквалитетне обуће која се може купити по повољним ценама. “Плесна ципела мора да буде уз ногу, по мери, да плесач и плесачица буду стабилни”, истиче мајстор Срђан.

Мајстор Дане и његов зет Срђан, као и многи, сматрају да је данас права уметност изаћи на крај са свим рачунима и порезима, а да се уз то и оствари нека зарада. На струју, воду, грејање, кажу, одлази превише новца. “Допринос је најгори, оде седамдесет посто и то само да  запослиш радника”, жали се мајстор Дане. “Не можеш да не даш неку пристојну плату. А дко му даш 30.000, дајеш још бар 20.000 на социјално и пензијско. То је најгоре”, истиче Дане.

Једина олакшица на коју могу да се ослоне јесте кредит. Међутим, кажу, и то је велика мука јер га на време треба вратити, а занат као и сваки други, не доноси финансијску извеснот. “Могу да ти дају као малом привреднику да купујеш машине по неким бољим условима. Али је опет прича да ли ћеш успети са тим производом да га пласираш да би враћао кредит. Ако не успеш, онда се опрости од фирме”, прича Срђан.

Ова мала занатска радионица нада се да за посао долазе бољи дани јер, како кажу, бар у Београду плес постаје све популарнији. Жао им је што млади данас желе само да седе и раде у канцеларијама, а право благо се крије у занату од ког може и пристојно да се живи. “Не можеш да се обогатиш, али можеш сасвим солидно да живиш, много боље него да седиш по кладионицама, играш игрице или да седиш и ништа не радиш”,  сматра Срђан Милосављевић.

Сликарство, филм, вајарство… све су то уметности. Ретко ко би помислио или у ред уметности уврстио израду ципела. Ипак, каже, мајстор Дане, ко год је први и најбољи у својој струци – он је уметнук.

“Е сваки глумац је занатлија, али кад стигне до врха, он је уметник. Оперски певач ако не пева, није уметник. Ако смо први у нашој струци, ми смо уметници, гарант”, завршава своју занатску причу стилски обућар Дане.