Студентски радови

Закон на папиру, малолетници у кладионицама

11. фебруар 2014.
Тања Живановић

Зависност од коцкања је релативно нова појава која се и у Србији великом брзином шири међу припадницима свих узраста и генерација. Недавно објављено истраживање агеције „Масими“ и  подаци добијени спровођењем пројекта „Одговорно коцкање“ говоре да  се (недопустиво?) велики број зависника налази и међу малолетницима. Поставља се питање како је то могуће када постоје законске регулативе којима се малолетним лицима забрањује улазак у коцкарнице и кладионице.

Законом о играма на срећу јасно је  дефинисано шта је коцка и донети су  прописи који регулишу минималну удаљеност коцкарнице од школе (пола километра најмање). И поред тога,  у Србији је приметан пораст броја места за легално коцкање. Игре на срећу доживеле су експанзију, отворено је на хиљаде легалних и нелегалних коцкарница и кладиониоца, које су, како је показало једно истраживање, поделиле Србију на оне који од ње као од високопрофитабилне гране зарађују и оне који због ње пате и болују.

Занимљив је и податак да Управа за игре на срећу у Министарству финансија има свега шест инспектора и једно возило. С обзиром на то да у Србији има неколико хиљада легалних коцкарница и кладионица јасно је да је ефикасна контрола немогућа. Или нежељена?

 На решавању и сузбијању проблема треба радити, али чини се да у овом случају држава не улаже довољно средстава. Поставља се питање из којих разлога овом питању није посвећено довољно пажње. Ипак (према подацима истраживања које је спровела агенција “Масими”) држава од игара на срећу зарађује 4,7 милијарди динара годишње.

Као и у многим другим случајевима, на папиру је све регулисано, па тако је казна за непоштовање Закона од 100.000 до милион динара за правна лица, док одговорна лица која дозвољавају клађење за малолетнике морају да плате од 5.000 до 50.000 динара. И поред тога, средњошколци, па и старији основци налазе начине да уплате свој тикет.

Зоран Милошевић из Удружења приређивача игара на срећу каже да тако строге одредбе у својим законима нема ниједна европска држава, осим Црне Горе, Хрватске и Босне и Херцеговине, а оне су у врху европске листе по броју кладионица у односу на број становника. Међутим, чини се да је реална слика нешто другачија. Кладионица која допусти малолетнику да се клади требало би да се одмах затвори, што није случај.

Такође, број нелегалних кладионица није у опадању. Напротив-он свакодневно расте, па се долази до податка да их је данас, само у градовима са више од 20.000 становника 685. Још занимљивије је да је однедавно Лутрија поново покренула “Тото спортску прогнозу” која може да се одигра на сваком киоску, што се коси са законом јер се киосци налазе чак и у школским двориштима.

Проблематично је и то што спортске кладионице (које најчешће посећују малолетници), често нису препознате као проблем јер се повезују са интересовањем за спорт.

Не треба гајити  илузију да група стручњака или било која друштвена  институција може решити проблем патолошког коцкања. У тај проблем морају да буду укључене све структуре друштва. Али држава би свакако требало да се озбиљније позабави овим проблемом-како доследном применом постојећих законских регулатива, тако и пооштравањем контроле и казнене политике, али и конкретнијом подршком када је у питању пружање помоћи особама које су већ ушле у зачарани круг зависности од коцке  и (или) клађења.