Листе најуспешнијих спортиста и тренера обележиле су крај 2012. године, али су признања најборбенијима и овај пут изостала. Тапшање по рамену, честитке и пријеми нису достојна награда за ове спортисте. Уосталом, све је то дошло после. Шта је било пре? Ретко ко их се сетио, а још ређе и помогао. Њих 13, а 5 медаља. Са друге стране 115 спортиста и 4 медаље. Домаћинско суђење иде на страну Олимпијског комитета, третман је био знатно бољи него код успешнијих колега– параолимпијских такмичара.
Дочек су морали сами да организују, није било довољно што се боре са условима тренирања и својим физичким проблемима. Ни њихови резултати нису били аларм за државу, новац потребан за одлазак на Параолимпијске игре обезбеђен је у последњем тренутку. Захвални су једино Дому за одрасла лица где су направили простор за тренирање. Тај простор нема дворану за тренирање, импровизована теретана заправо је део библиотеке. Нису захвални онима који их се сете једном годишње – 3. децембра (Међународни дан особа са инвалидитетом) или једном у четири године, приликом изборне кампање. Они тренирају 365 дана у години.
Њихов испраћај био је медијски невидљив, без очекивања и потребне подршке. Вратили су се као хероји! Број такмичара (13) није им био малерозан, напротив, успели су да надмаше и резултате многобројнијег олимпијског тима. По повратку јавност је ,,открила” параолимпијске такмичаре, а уз то су уследила и неизоставна обећања о побољшању услова за ове храбре људе. Надајмо се да неће само на обећањима остати.
Ко су наши параолимпијски спортисти који су за српску репрезентацију освојили пет медаља?
Жељко Димитријевић (златна медаља у бацању чуња) – Живи у Дому за одрасле и инвалидна лица у Земуну. Бавио се фудбалом, али га је несрећа у 19. години спречила да настави са овим спортом. Скок на главу у воду претворио га је у параолимпијског такмичара. ,,Било је много тешких тренутака. Морало је да ми нешто ,,кврцне“ у глави, да ми буде јасно да живот иде даље. Ако клонеш духом, онда треба да чекаш на милостињу и касније на судњи дан, ја нисам такав. Хвала Богу, сада сам параолимпијски шампион и светски рекордер”, поносно говори Димитријевић.
Тања Драгић (златна медаља у бацању копља) – Вид је није спречио да ,,угледа” златну медаљу у Лондону. Иако је њено чуло вида знатно ослабљено, не одустаје. Тренира на асфалту, трчи на ауто-путу, брат јој помаже возећи бицикл поред ње док јој осветљава пут када ноћу тренира. Светска је рекордерка. ,, Кога је за то брига”, тужно истиче. Стање у параолимпијском спорту описују њене речи. ,,Тренирам у лошим условима, ако се ствари не промене велика је вероватноћа да ћу да завршим каријеру. Лакше је издвојити шта ваља, јер је онога што не ваља исувише. Ваља једино она седа глава тренера Властимира Голубовића. Без њега не бих успела. Иако је напоран, тешко можете да га издржите, ја га волим таквог какав јесте”, тврди она.
Златко Кеслер (сребрна медаља у стоном тенису) – Његов пут до професионалног спортисте био је посебно тежак. После саобраћајне несреће која га је довела до инвалидских колица није желео да настави са борбом. Покушао је да заврши са својим животом помоћу лекова, на срећу неуспешно. Временом је увидео да га колица не могу спречити у вожњи аутомобила, тренирању, светском надметању, животу. Учествовао је на шест Олимпијских игара и са чак пет донео кући медаље.
Борислава Перић-Ранковић (сребрна медаља у стоном тенису) – Спортом се није професионално бавила до повреде на раду у столарској фирми која се десила у њеној 22. години. Први избор је била кошарка, али јој је колега Кеслер дао рекет у руке. Сребро из Пекинга потврдила је у Лондону, где је са својим саиграчима из репрезентације показала значај спорта за особе са инвалидитетом.
Драженко Митровић (сребрна медаља у бацању кугле) – Замерка његовој медаљи постоји – Драженко је оборио светски рекорд, али услед спајања категорија медаља није добила златни одсјај. Ипак не жали, Рио може бити његова срећна станица. Неопрезност друге особе променила је цео његов живот. Као десетогодишњак погођен је ватреним оружјем, приликом славља комшија због подизања крова на кући. Остао је непокретан од струка наниже, а метак заробљен у телу извађен му је након девет година. Живи и тренира у Дому за инвалидна лица који је одабрао за своје одредиште из практичних разлога, ретко која зграда у Београду има прилазну рампу, а неке немају ни лифтове.
Дочек параолимпијских такмичара прославило је неколико стотина грађана. док је дочек олимпијских такмичара окупио неколико хиљада људи. Успех се не вреднује једнако, неки су ипак ,,једнакији“.
Последњи радови
Мисао дана23. новембар 2013.Цитат- Мисао дана20. август 2013.Мисао дана
Студентски радови15. август 2013.Професори страхују од закључивања оцена- Мисао дана14. август 2013.Мисао дана