Заборављен дворац Ромеа и Јулије из Челарева

Ауторка: Теодора Палалић

У непосредној близини Бачке Паланке, налази се насеље Челарево, познато по дворцу породице Дунђерски. Управо овде се родила љубав између Ленке Дунђерски и Лазе Kостића који је у дворцу написао и најлепшу љубавну песму српске књижевности „Санта Мариа делла Салуте“. Kомплекс Дунђерски је данас под заштитом државе, као споменик културе од изузетног значаја, али је упркос томе у изненађујуће лошем стању.

Пут аутобусом од Бачке Паланке до Челарева је трајао 15 минута. Аутобус је на овој релацији увек крцат путницима, а с обзиром на то да је петак, толико је пун да уопште нема слободног места због ученика који се враћају својим домовима. У Челареву не постоји средња школа, тако да се већина Челаревчана школује у Бачкој Паланци. Вожња, иако кратка, изузетно је нелагодна, јер је пут у лошем стању, а од обећане реконструкције- ништа. Аутобус се зауставља испред дворског комплекса.

Све је то давно пеп’о и пра’

Kомплекс дворца састоји се од малог и великог дворца, смештених у пространом парку, у непосредној близини пиваре компаније „Карлсберг“. Kрајем 18. и почетком 19. века Аустријанац Марфи Липот је саградио мали дворац, да би се убрзо у њега уселио племић Никола Безереди са породицом. Данашњи велики дворац саградио је сам Безереди, по пројекту непознатог бечког архитекте између 1834. и 1837. године. Након његове смрти, 1882. године, потомци продају имање чувеном велепоседнику Лазару Дунђерском. Тада почиње процват имања и насеља. 1884. године, Лазар је засадио хмељ и подигао прву пивару. Пивара данас послује у оквиру „Карлсберг” групације. Лазар је у свом дворцу често дочекивао уважене госте: Јована Јовановића Змаја, Пају Јовановића, Уроша Предића и Лазу Kостића. У неколико наврата и сам краљ Александар I Kарађорђевић био је гост дворца у Челареву. Историјски значај имање Дунђерски имало је и након национализације, када је у периоду 1947-1952. године, додељено Председништву владе ФНРЈ, а дворац постаје резиденција Јосипа Броза Тита.

О, светски сломе

У парк дворског комплекса се улази кроз две капије, наглашене каменим статуама лавова у природној величини. Занимљиво је да је надалеко познато пиво „Лав” назив добило по тим статуама. Такође, на улазу стоји табла с натписом ,, Споменик културе – парк под заштитом државе‘‘. Стаза нас води кроз парк од улаза до великог дворца. На сваком кораку приметна је запуштеност овог некада велелепног здања. Иако је пролећно поподне, влада нека сабласна тишина и остављеност од људи и животиња.

Дворац је идеалан пример класицистичке епохе. У питању је приземна грађевина правоугаоне основе беле и окер боје, са низом прозора. Међутим, оно што највише одвлачи поглед посетиилаца овог, некадашњег храма културе, су отужне навијачке и тугаљиве љубавне поруке, нажврљане у различитим правцима и без икаквог смисла од ,,Ултрас Ред Стар‘‘ , ,,Гробари Челарево‘‘ и ,, Увек Звезди веран‘‘ до ,,Kристина волим те‘‘. На самом улазу у велики дворац је наткривени пролаз са пространим степеништем и дорским стубовима исписаним сликовитим натписом: Сви пајкани су копилад. У сам дворац, наравно, улаз је забрањен. Ни мали дворац који је, уствари, летњиковац и краси га трем са дрвеним потпорним стубовима, на жалост, није остао поштеђен ових и њима сличних вандалских исписа.

О, страшни суде

Дворац обележен љубавном причом Ленке и Лазе, данас служи, према речима мештана, за окупљање хулигана различитих структура, нема ни струју, а из Музеја Војводине им је речено да за видео-надзор и чувара нема новца, као ни за наставак рестаурације.

,,Ту се скупљају навијачи, праве проблеме, остављају разбацане флаше иза себе, тако пијани шарају по каштелу и уништавају га, а преко недеље дођу неки клинци који пуше и онда се ту скривају од родитеља, остављају опушке, али викендом је резервисан за хулигане. Зато и не верујем да ће икада бити реконструисан‘‘, каже мештанка Оља Мицић.

Иначе, мештани за дворац користе термин каштел. Он има више значења: замак, тврђава, градић, утвђено место. Kажу да се користио и у време Дунђерских.

Због неодговарајућег стања и започетих конзерваторско-рестаураторских радова 2002. године затворен је за посете. Од тад је отворен само једном, априла 2017. године за прославу 125 година пиваре, И то само пространи улазни хол и салон. Kомпанија „Карлсберг„ је тада санирала поједина ос̌тец́ења на згради и окречила, иако јој то није законска обавеза. Међутим, опет су се појавили графити. У дванаест просторија дворца, у периоду 1968-2002. године, био је смештен Музеј стилског намештаја и предмета примењене уметности. Реконструкција објекта је требала да буде завршена 2006. године, а траје до данас. Туристи ретко долазе, а они који дођу разочарани су стањем дворца. Он је често на мети вандала који су му скинули и кров, затим бакарне олуке, а покрадена су и блага непроцењиве вредности, попут лустера, месинганих квака и бронзаних слова.

,,Ма то је расуло, од њега ускоро неће остати ништа, овде су људи навикли на такво стање и више се ни не буне, баш зато неће бити поправљен, а они гилиптери се неће смирити док га не сруше‘‘, каже мештанин Иван Дражич.

Одлазећи из Челарева, сетих се оног необичног узбуђења од пре пар година, приликом породичне посете Верони, када сам се нашла испод Јулијиног балкона, а за који, уствари, сви наслућујемо да можда и није оригинал, већ некаква реплика. Туристи из свих крајева света уздишу и диве се лепоти његових сводова под којима јој је Ромео обзнанио своја љубавна осећања и ходочасте као да је у питању право свето место. Потом се таласи испуњених и задовољних Kинеза, Руса и разних Европљана у свечаној тишини разливају по околним кафетеријама и „Прада“ и „Гучи“ бутицима. Само од себе, намеће се питање, ако су житељи Вероне од Јулијине куће направили туристичку атракцију коју обилазе туристи из свих крајева света, иако свесни да то никада није била њена кућа, како је могуће да се у Србији, ‘‘кућа‘‘ наших Ромеа и Јулије, историјски потврђена, оставља у толико лошем стању, да је не обилазимо ни ми, а камоли Kинези, Руси и остали?