НЕЗАВИСНОСТ МЕДИЈА ЈЕ ОСНОВА СВЕГА

 

Владимир Јелић од 2000. године ради као спикер, а од 2004. године ради у информативном програму Радио – телевизије Србије. Знамо га по његовим заштитним својствима – професионалност и глас који улива поверење. Иако се у раном узрасту интересовао за техничко цртање и архитектуру, живот га је повео у другом смеру. Поред врло испуњеног радног дана, у слободно време гледа документарне и серијске програме, вози бицикл, игра видео игрице, шета, оде у кафану или биоскоп са друштвом. Воли историју, научну фантастику, рокенрол, џез, блуз. Групе Смак и Пинк Флојд. Филмове који померају границе. 

Завршили сте средњу архитектонску школу, а завршавате и одсек за пејзажну архитектуру на Шумарском факултету у Београду. Зашто сте се одлучили за посао спикера/водитеља?

Архитектуру сам покушао да упишем и нисам успео. Следећа алтернатива је била пејзажна архитектура и много ми је драго што сам кренуо тим смером, и због струке, и због људи које сам упознао на том факултету. Нисам зажалио што сам уписао Шумарски факултет јер сам тамо упознао другарицу која ми је рекла, знајући да певам у хору и имам карактеристичан глас, да дођем на Арт телевизију јер им фали мушких гласова. Отишао сам пар пута тамо и од тога је све и кренуло. Почео сам све више да се интересујем за посао спикера и трудио се да што више научим, ослањајући се на све оно што сам као дечак волео. Са Радио Београда потичу наши најбољи стари спикери и лингвисти тако да сам и кроз контакте са њима успео да нађем неки свој правац. У то време ми је колегиница монтажер рекла да постоји конкурс на Радио – телевизији Србије и да одем да пробам. Послушао сам је, прошао све кругове и од тада радим и као водитељ.

Које вештине треба поседовати за посао спикера/водитеља?

Увек сви помисле да ти је потребан глас. Па, и требало би да имаш неки пристојан глас, али првенствено је битна ширина образовања. Требало би да имаш толики его да држиш до себе, али да не дозволиш да те тај его поремети и да помислиш да све најбоље знаш, већ да будеш отворен за учење на даље и даље. Та иста ширина образовања ти доноси и широк вокабулар. Цео тај скуп одликује доброг спикера. Глас је ту, по мом мишљењу, на другом месту. Сваки добар спикер не сме „јахати“ по свом гласу. Тако је својевремено говорила Драга Илић-Јонаш. Значи лепо је кад имаш леп глас, али уз сву ту импостацију и надменост у том гласу, у ствари ти ништа нисам рекао и пренео. Ако говоримо о информативном програму, на првом месту је вест. То људи од тебе очекују да чују, а не како имаш леп и дубок глас, и како ћеш да ме заведеш. Поред тога да добро звучи битно је и да буде добро састављено, и ако то није – да онда знаш да то прекомпонујеш, да саставиш у последњем тренутку и изнесеш на прави начин. По мом мишљењу, то су све ствари које чине доброг спикера и водитеља.

Јесте ли ишли на припреме за тај посао? На пример, на часове дикције?

Да, да. Имао сам ту срећу да годинама учим од других спикера, а поготово од Драге Илић-Јонаш која нам је држала и часове дикције и језика кроз кругове које смо пролазили у РТС-у. Осам месеци је трајала та обука.

Једном сте рекли да је војска корисна за већину мушкараца. Колико Вас је психички оформила за посао спикера/водитеља?

Војска је веома слична правилу службе телевизије. (смех) Мора да се поштује та нека хијерархија главнокомандујућег како у војсци – тако и на телевизији, како у рату – тако и у неким битним кризним ситуацијама на телевизији. Увек имаш могућност да испаднеш херој или да испаднеш смешан, тј. да сахраниш самог себе. Са стране војног искуства, лакше ти је да се пресликаш и на телевизију, да се поставиш на прави начин у одређеним ситуацијама, да не брзаш и слично. То све зависи од личности до личности. Војска данас не постоји и она је у оно време била у склопу одрастања. Била је добра за оне које су били тетошени у својој породици, да први пут науче како је то бити сам, бити са другим момцима рог у рог, и поставити се негде у свету по први пут сам са собом.

Како се припремате за Дневник?

Како ујутру устанем, отворим све релевантне интернет странице и гледам шта се дешава код нас, као и у свету, и у зависности шта је најављивано претходних дана. Чујеш се са продуцентима и уредницима, тако да већ код куће можеш мало да се припремиш. Када дођеш на посао, чекају те колеге новинари који су задужени за неке одређене теме; гледамо да ли имамо неко укључење, госте, која је тема дана, на шта се обраћа посебна пажња итд. Све то заједно чини један обичан дан. Са свима треба да се одржава добра веза – са новинарима, продуцентима, уредницима, редитељем. Кад је све то испуњено, онда си миран и пун информација и можеш да седнеш у студио и будеш свој на своме и ништа те не може изненадити. Наравно, увек све може да те изненади, али и то долази као ствар искуства, тј. битно је да такве ситуације можеш усмерити ка одређеном правцу на начин на који, конкретно, информативни програм РТС ради.

Имате ли неке говорне вежбе пре него што седнете у студио?

Па, то зависи од дана до дана. Ако ти је вилица укочена, ако си уморан тог дана, увек ваља прочитати наглас неколико реченица. То су неке стандардне вежбе, као и распевавање или искашљавање. Зависи од тога да ли ти је разрађен говорни апарат или не.

С обзиром да се Дневник на РТС 1 дневно више пута приказује, имате ли одређено радно време?

Од 15 до 22 часа је радно време које имам што се тиче Дневника. Када су у питању снимања документарних off-ова или off-ова за филмске најаве или емисије другог типа, то је већ друга прича.

Зашто?

Када су те емисије уживо, раде се мали број пута или се понављају од године до године. То су неке припреме које трају отприлике недељу дана. Тада нема стандардног радног времена од 9 до 17 часова. Некад си слободан два дана, а некад радиш две недеље у континуитету сваки дан.

Пре три године сте били у Северној Америци и снимили документарну емисију „Тражећи Београд“ о четири Београда који се тамо налазе. Одакле идеја за такав подухват?

До те идеје је дошао колега Миодраг Коларић који је раније снимао емисије сличног типа. Сазнао је да постоје четири Београда у Америци, истражио то и предложио нам идеју да снимимо о томе вишеепизодни филм. У нашој земљи увек постоји проблем недостатка новца, а и криза је и тад била на делу. Ипак, добили смо техничку подршку од РТС-а, новчану помоћ за културне пројекте од Амбасаде САД, и новчану помоћ од града Београда. Запутили смо се и за двадесет дана аутомобилом прешли 10.000 km. То је било невероватно искуство и дан-данас када прегледам фотографије се изненадим шта сам све видео.

И шта Вам је оставило највећи утисак од свега што сте тамо видели?

Свакако небодери које сам видео у Чикагу и Њујорку. У Чикагу смо се попели на Sears Tower на 101. спрат. И сама унутрашњост Северне Америке ме је импресионирала јер смо имали прилике да се возимо по пет, шест сати и да не видимо апсолутно ништа осим ливада и говеда која тумарају туда. Ништа друго. Ауто-пут који пролази кроз недођију. Изненадило ме је и поштовање које Американци имају према разноликости.

Поменули сте малопре како у нашој земљи увек постоји недостатак новца. Шта, поред тога, према Вашем мишљењу, недостаје новинарству у Србији?

Не недостаје нам много, већ има много ограничења за оно што бисмо могли да радимо. Та ограничења се, пре свега, односе на политику, корупцију, рођачко-пријатељско-кумовске везе, па кад се све то узме у обзир веома је тешко направити један квалитетан интервју. Мораш да пазиш на много ствари као што су шкакљива питања, неугодна питања и, код нас, питања која не смеш да поставиш.

Шта бисте Ви законски променили у погледу новинарства?

Законски бих увео то да медији буду независни. То је основа свега. Ако се то учини – моћи ће и друштво да се мења. Јер када могу да се поставе сва питања и да покушаш да добијеш одговр на њих, онда ће тиме бити ограничени и они који владају и они који се понашају на одређени начин, а за то нису санкционисани.