,,За ову земљу вреди умрети"

Командант одбране Кошара у НАТО агресији на Србију, послератни командант 125. моторизоване бригаде, а сада пуковник у пензији, Љубинко Ђурковић, сведочи о неустрашивости и спремности српских војних снага при одбрани територије Косова и Метохије 1999. године и говори о највећим претњама данашњице.

Као многе битке које су вођене кроз векове, и ова има другачије верзије. Ко је победник рата вођеног 1999. године?

Апсолутни победник у вођењу оружане борбе је војска Југославије. Испред себе је имала надмоћног и снажног непријатеља, профилисане, организоване и форматизоване јединице терористичке војске Косова, затим Aлбанску војску и снаге НАТО пакта оличене у копненим, авио и ракетним снагама. Међутим, ни то је није спречило српску војску да успешно заустави намере непријатеља на копнену инвазију и освајање територије КиМ, са минималним губитком у техници и живој сили.

Шта је специфично код битке на Кошарама?

За сваку војску је најважније да уме да препозна вођу којег ће следити и слушати. Српска војска је специфична по томе што официри и подофицири непрестано живе живот са војницима и у миру их припремају за одбрану отаџбине. У историјском смислу, у појединим сегментима, Кошаре се могу упоредити са битком на Церу, јер је ограничено стратегијско изненађење, са Кумановском битком јер су војници, официри и подофицири јуришали на непријатеље и гинули раме уз раме један поред другог, као и са борбом на Милића гувну, где су запоседнути значајни објекти и одбрањени до краја вођења борбеног стања.
Укупан број страдалих српских војника на Кошарама је 108. Од тога је 6 официра, 15 подофицира, 50 војника ( 13 војних обвезника и 24 добровољца). Војници су надхеројском борбом 67 дана свакодневно у тешким временским условима (период април – мај са снегом висине од 1-2 м) водили борбу не одступајући ни корак назад, знајући да је иза њих 125. мт. бригада Приштински корпус КиМ-Србија.

По чему се војници који су одбранили Кошаре разликују од осталих?

Сигуран сам да и данас у Србији постоје такви војници и јунаци, јер таква је српска младост, која би поново стала у одбрану отаџбине када би земља била угрожена, како споља, тако и изнутра. Када би овог тренутка била нападнута, српска војска би претрпела почетне ударе у материјалном разарању, али би се у врло кратком времену мобилисала, јер је у духу сваког грађанина Србије да цени и љуби слободу. У другој фази, са одговарајућом опремом и системима нанела би противудар без обзира на техничку опремљеност непријатеља. Узмимо за пример Олимпијаду, где Срби итекако покажу ко су заправо, шта могу, знају и желе.

Колико је Србија спремна за војну одбрану у случају оружаног сукоба?

Највећи изазов је слаба опремљеност средствима, која тренутно задовољавају само суштинске потребе, са контингентом од двадесетак хиљада војника, официра и подофицира. Неопходно је извршити снабдевање српске војске савременим летелицама типа МИГ-29 и ракетним системима од средњег домета до С-300 и С-400, као и осавремењавање копнених компонената тенкова другим артиљеријским оруђима и индивидуалном опремом за сваког припадника. Ракетни системи су слабијих тактично-техничких карактеристика, те су као такви неефикасни за удар.

Која је данас највећа потенцијална опасност за Србију?

Највећа потенцијална опасност за Србију био би пројекат Запада, односно стварање конфедерације „Западни Балкан“ коју планирају да остваре на два начина: први дипломатским и политичким притисцима на Србију, где се прихватају разноразни политички, економски и други пројекти са земљама у окружењу, БиХ, Албанијом, Косовом и Македонијом, који су за Србију врло штетни и понижавајући. Други начин је вршење притиска или произвођење кризе између српског националног корпуса Бошњака, Хрвата и албанског фактора у Србији и ван ње. Тим понижавајућим притисцима покушавају да приволе и натерају нашу земљу на погубан чин уласком у овај замишљени пројекат.

Како би избегла све могуће безбедносне ризике, Србија мора што хитније, не само да се придружи Евроазијској унији, већ и да учврсти економско-културне везе са Русијом и Белорусијом. Ако се Србија не одрекне слепог пута кретања ка ЕУ и безусловне сарадње са НАТО пактом, то ће имати катастрофалне последице по нашу безбедност. Не треба запоставити ни потенцијалну опасност од Румуније, јер је база НАТО јединица, опреме и ракетних система. Инструише се да отвори Влашко питање у Србији, које је суштински решено, све у циљу да српску земљу доведе у потлачен положај.

Скоро 20 година сведочите о херојској одбрани у којој сте предводили српску војску и о ужасима рата. Шта бисте издвојили као најважнији елемент ваше борбе?

То је оно што светски моћници никада неће схватити кроз протекле, минуле ратове, а бојим се да ни сада нису научили „ да се ми никада нећемо опредељивати према сили која напада, већ светињи коју бранимо“, а да је Србија светиња за коју се итекако вреди борити и жртвовати. Последње речи војника и хероја који су се борили на Кошарама биле су: „За ову земљу вреди умрети”.
Тај слободарски дух који живи у српском бићу, то надахнуће нашим прецима да је отаџбина светиња управо је била необорива и главна препрека за НАТО пакт. Они су имали велику надмоћ нарочито у ваздушном простору, а и на копну, али нису могли сломити одбрамбену моћ српске војске.