,,ВУЧИЋА САМО У ВРЕМЕНСКОЈ ПРОГНОЗИ НЕМА”

Разговор са Драгољубом Дражом Петровићем

 

,,ВУЧИЋА САМО У ВРЕМЕНСКОЈ ПРОГНОЗИ НЕМА”

О стању у медијима у Србији и медијским слободама, као и односу медија и власти, главни уредник дневног листа Данас коментарисао је дешавања на политичкој сцени.

Београд, 15. децембар

Драгољуб Дража Петровић је главни и одговнорни уредник дневног листа ,,Данас”. Пише колумне за телевизију Н1, као и за Недељник. Добритник је многобројних награда за најбољег новинара. О критици у медијима, сигурности новинара, као и све већем броју таблоидних новинара разговарали смо са Драгољубом Дражом Петровићем.

Политика је увек настојала да има утицај на новинаре и уређивачку политику. Можете ли да  упоредите време када сте ви почели да се бавите новинарством са овим данашњим?

Сваки политичар и свака партија не воле негативан публицитет. Не воле да новине пишу о њиховим неуспесима и грешкама, а нарочито не воле да их критикују. Највише воле медије који пропагирају њихову власт. У Србији постоји неколико медијских кућа које су пропагандне куће ове власти. Такав однос медија и власти се дешавао и када сам ја почео да се бавим новинарством. Нису то била иста времена. Од када сам почео да се бавим новинарством, доживео сам два рата. Тада је било опасно по живот бавити се новинарством. Имамо пример убиства Славка Ћурувије и пошто то убиство није расветљено, њега је убила држава. После петог октобра када је дошла Демократска партија на власт имали смо убиство новинара Милана Пантића, који је такође сметао интересима неких локалних тајкуна и тај случај такође није расветљен што је трагично.

Шта је карактеристика ове власти по вашем мишљењу?

Пошто имамо дезорјентисану опозицију, власт сматра да су новинари већа опасност од опзиције ако их критикују. У време Милошевића највечи државни медији су били медији који су пропагирали његову власт, а сада имамо ситуацију да државни медији којих је све мање на неки начин нису пропагандистички медији, али комерцијалне станице попут Пинка се баве пропагандом. Карактеристика је “поплава”  Александра Вучића у свим медијима. Све Вучићеве конференције за штампу, медији преносе уживо. Милошевићу су замерали да се мало појављује у медијима, а Вучић воли да га има “много” у медијима и то прелази у опседнутост да га људи доживљавају као свевишњег. Када новинар постави председнику неко незгодно питање, он сматра новинара као злочинца који жели њега да исмеје, а слобода медија је у томе да можете да поставите питање коме хоћете. Новинар не би смео да буде наклоњен ни једној власти, мора да размишља својом главом и да на основу чињеница доноси закључке.

Да ли заиста јавни сервиси извештавају објективно?

Јавни сервис није објективан. У информативном програму се види одређени страх уређивачког колегијума РТС-а. Опозиција је све мање присутна у јавним дебатама и информативним програмима, а председник све више присутан. Чини ми се да људи раде свој посао на јавном сервису уз дозу аутоцензуре, јер се плаше губитка посла. Јавни сервис плаћају сви грађани, а за Вучића нису гласали сви грађани, а опет се у свакој емисији појављује осим у временској прогнози. Ако би објашњавали атлетским жаргоном, он је 700 метара испред свих.

Колики је цех фер плеја у медијима данас? Како се он плаћа у Србији- оглашивачима, притисцима друге врсте?

Шта је фер плеј у медијима? То је жеља да се бавите својим послом како треба. Новинарство постоји због јавности. Ако јавност не препозна потребу да буде објективно информисана и да је медији не лажу, онда ћемо ми у Србији имати добре медије. Међутим, велики део јавности прати медије који фалсификују стварност и то је кључни проблем. Најквалитетнији медији имају најмањи тираж и најмању гледаност. То значи да јавност не схвата која је улога медија у друштву. Цена тог фер плеја јесте да вас бојкотују политичари који су на власти, тиме што вам не дају изјаве и самим тим нас спречавају да се својим послом бавимо како треба. Онда имате притиске кроз оглашавање, јер многа јавна предузећа почињу да отказују огласе. Апсурд ове власти јесте што Вућић жели нормалну државу кроз најненормалније медије. Заправо, људи у Србији немају медијску писменост да схвате шта је тачно, а шта лаж.

Шта је заједничко студентима и младим новинарима који дођу на праксу у редакцију Данаса?  

Нама често долазе студенти  са журналистике, који буду волонтери годину дана. Новинарство је пре свега занат, без обзира што ви учите на факултету разне жанрове новинарства. Показало се да млади новинари који долазе у нашу редакцију су талентовани за новинарство, а они који нису талентовани, јако су упорни. Међутим,  проблем је што након две године волонтирања, млади људи очекују да добију посао или да постану хонорарни сарадници. Што се тиче Данаса, финансијска ситуација је лоша, па иако примимо оне најталентованије, хонорари касне. 

Шта у савременом и дигиталном свету представља слобода медија?

Ја мислим да је Интернет једна јако добра ствар. Потпуно је направио револуцију у медијима, док су друштвене мреже донеле више проблема медијима с обзиром да представљају један полигон где разни људи могу да продају различите информације које су често лажне. То је једна бука из које човек не може да извуче праву информацију. Често можете да будете слуђени од гомиле информација, јер друштвене мреже немају уреднике који спроводе уређивачку политику.

Да ли постоји ,,тајна” наклоност политичара ка таблоидним написима и ко са наша политичке сцене предњачи у томе?

– Ако таблоидно тумачимо нешто што је забавно, Ивица Дачић је најзабавнији тип што сведочи његово понашање на дипломатским сусретима. Добар је пример таблоидног политичара који привлачи масе својим шармом и хумором, а често је смешан и као појава. Један интересантан политичар за новинаре, а посебно за сатиричаре јесте Драган Марковић Палма, који има толико чудних дешавања у свом животу да се текст о њему сам пише. Сваки његов потез је интересантан за касније обрађивање.