На Факултету политичких наука већ годинама кружи – сада већ легендарна – прича о студенту новинарства који је први интервју урадио са чувеним новинаром Богданом Тирнанићем. Пошто је уз чашицу вискија разговарао са њим у бифеу позоришта Атеље 212 чији је Тирке, узгред, био поносни „члан“ и касније прочитао свој рад пред колегама, професорима и гошћом на том предавању Бојаном Лекић, уследио је врло кратак разговор између ове интервјуерке и њеног тада младог колеге који ће се памтити и препричавати свих ових година.
„Добро, колега, колико сте се припремали за овај интервју?“, питала га је, не слутећи какав ће одговор добити.
„Цео живот!“, одговорио је.
Тадашњи студент Ненад Зорић данас је новинар „Спутњика“ и много пре него што је разговарао са, како каже, најобразованијим човеком којег је икада упознао, а који је о себи говорио као о „неквалификованој радној снази“ јер није имао формално образовање, гледао би и читао све што би овај рекао или написао, и то још од првог разреда гимназије. Тада је – написао је то на свом блогу – и одлучио да покуша да буде новинар.
„Тирке ми је био узор зато што је био независтан, зато што је човек мислио и читао. Из његових текстова сам много научио. Када би написао нешто о чему ја нисам имао појма, отрчао бих у Народну библиотеку и тражио старе бројеве НИН-а од, на пример, 1975. до 1979, када сам се и родио. У тим текстовима су ми била занимљива његова поређења, па сам читајући размишљао како да досегнем тај квалитет који је он имао“, у даху говори овај Тиркиста фризуре као у Тијанића, још једне новинарске легенде из Алеје заслужних грађана.
А, кад смо већ код Тијанића, пре него што је изненада преминуо, у једном од својих последњих јавних наступа или можда – у свом последњем, тестаментарном обраћању студентима оног истог факултета са почетка текста рекао је нешто што ће и писцу ових редака бити инспирација да, наслућујете већ, са својим саговорницима разговара о томе да ли су нам и какви узори потребни? И да ли их, уопште, имамо?
„Ко сте, бре, ви људи? Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате? Које су књиге ваше? Чему се радујете? Ко су ваши будући класици? Који је разлог вашег постојања?…“, питао их је Тијанић на почетку и наставио.
Ауторка студије „Звезде супермаркет културе“ културолог Маја Вукадиновић каже да узоре никако не можемо издвојити из друштвеног, економског, културног или медијског контекста. Напротив, посредством личности које се у одређеном периоду сматрају пожељним узорима, мисли она, можемо да одредимо „пулс“ друштва, вредности, владајући културни образац.
„Слажем се са ставом теоретичара Дагласа Келнера да су медији извор културне педагогије, јер нас уче како да се понашамо, шта треба да мислимо или осећамо… Свакодневно више сати проводимо користећи различите медије. Многобројне информације које нас „бомбардују“ најчешће само скенирамо, не удубљујући се у суштину порука, чиме остављамо простор да медијски садржаји утичу на наш мисаони процес, чак и ако тога нисмо свесни. Верујем да су савремени узори пре свега одраз медијског стања једног друштва“, сматра др Маја Вукадиновић.
Психотерапеут др Зоран Миливојевић написао је једном у Политици да је ово време које обележава криза узора, да је све више појединаца који немају старијег брата или сестру за узор. Да су родитељи често толико пожртвовани и презапослени, сувише старији од деце, да она тешко у њима виде своје узоре, а рођаци све више окренути себи. Да родитељи често пред децом негативно коментаришу учитеље и наставнике, те да их деца не поштују и да када у свакодневном окружењу нема пригодних узора, млади се окрећу виртуелном свету. Тамо им се нуде различите представе о певачима, глумцима, спортистима итд.
„Ако гледамо ко су узори и какви су, тада можемо много закључити о младима и њиховим тежњама. У ранијим таквим истраживањима млади су хтели да буду лекари, инжињери, космонаути, дакле неко ко ће бити цењен зато што другим људима, дакле заједници доноси неку додану вредност. У савременим истраживањима жељене професије су оне које доносе популарност, статус и добру зараду без неког труда. Тако је једно од најпопуларнијих женских занимања међу младима бити тв водитељка – стално на екрану, звезда пред којом се смењују други важни људи, а она стално остаје и сви је знају и цене. Судећи по узорима и идолима, млади су раније желели да буду нека врста мирнодопских хероја, а данас желе да имају високи статус, да се друже са познатима и да буду богати, што је нека врста хедонистичке и нарцисоидне фантазије“, каже Миливојевић и објашњава да је имати узор у некој личности, у ствари, развојна потреба, дакле, нешто нормално.
„Наше Ја, наш идентитет, настаје на три начина: неко ко нам је важан нам говори какви смо, а ми то поверујемо; сами закључујемо посматрајући себе и друге; и тако што се идентификујемо са неким ко је оличење онога што бисмо ми желели да будемо. Другим речима, младима је потребно да виде некога ко је онакав какви би они желели да буду, а онда да “упијају” како се та особа понаша. И сама реч узор је дошла од зорити, гледати у некога. Током тог “зорења у” особу која је узор, млада особа учи. Најбоље је када између младе особе и њеног узора постоји трајнији однос тако да она може да својим очима види како тај узор реагује у неким ситуацијам и да тако “преузима” његов начин мишљења, понашања и реговања“ истиче др Зоран Миливојевић.
Сигурно сте много пута чули како не ваља имати идоле, али да су узори, у суштини, О.К. Или, на пример, како је безвезе имати узоре, па личити на њих јер, ваљда, тако никад нећемо бити своји, јединствени, или како не постоје ни узори, ни идоли, ни ауторитети, већ само учитељи?
Да, делује збуњујуће, али да ли је у овој појмовној збрци важно како зовемо оне чије песме знамо напамет, које као прави посвећеници гледамо на позоришним сценама из првог реда, чије реченице махнито подвлачимо у књигама, оне које напросто волимо зато што нешто знају и умеју, зато што су нас – фраза је, па шта – учинили бољим људима.
Дакле, постоји ли нека важна разлика између узора и идола?
„Ако објашњавамо преко емоција, то је разлика између поштовања и дивљења или обожавања. Код поштовања ми ценимо код неког другог неку особину коју желимо и сами да имамо и коју код себе развијамо. Код обожавања и дивљења, ми идеализујемо другог, не третирамо га као човека већ као бога (обожавање) или диву (светост), знајући да немамо могућност да им се приближимо или да почнемо да личимо на њих. У време масовних медија и масовне културе, јако се подстиче обожавање јер велики број обожавалаца значи и велику зараду за индустрију забаве. Док је узор нешто позитивно, наравно ако су вредности које “зрачи” социјално прихватљиве, идол је за мене нешто негативно“, појашњава Миливојевић.
Маја Вукадиновић истиче да су звезде супермаркет културе производ потрошачке масовне културе и медија фокусираних на забаву и спектакл, те да многи глобални медији имају финансијски интерес да промовишу нове јунаке нашег доба чинећи то кроз различите формате – таблоиде, ријалити програме, разне псеудо забавне садржаје.
„Медијске звезде без покрића имају улогу бенседина за део публике. За друге, то су привлачни узори због сјаја, због свог наизглед гламурозног и лагодног, узбудљивог живота, због популарности и новца. Они су оличење сна појединих младих о правом „идеалном“ животу – уживању без муке, без труда и напорног рада. Зато су звезде супермаркет културе некима и узор за идентификацију“.
Она додаје и да је интернет омогућавајући сваком да каже и напише шта год пожели – што се сматра његовом демократизацијом – заправо укинуо приницип изврсности доводећи тако у питање свачији ауторитет.
„Добра страна интернета је у томе што свако може да изнесе свој став или креира садржај који ће видети многобројна публика. То је некада била привилегија традиционалних медија и оних који су у њима радили. Истовремено, омогућавајући свакоме да постане новинар, блогер, критичар друштвене стварности или шта год већ пожели, интернет је променио параметре вредновања. Не само да се на интернету може довести у питање свачији ауторитет, већ и буквално свако (и готово преко ноћи) може да постане ауторитет – у ужем или ширем онлајн окружењу, уколико „говори језиком интернета“, односно, влада неопходним алатима. Данас је теже него икада одредити јасне критеријуме о томе ко представља ауторитет у било којој области. Верујем да се одређени ауторитети, заиста, не могу оспоравати. Зато и на интернету не би требало поистовећивати нечију видљивост или чињеницу да је неко гласан са стварним ауторитетом или вредношћу“, истиче културолог Маја Вукадиновић покушавајући да укаже на то колико су важни и какви су нам узори потребни.
„Нема сумње да су нам узори потребни. Они су отелотворење доминантног вредносног система у једном друштву. Могли бисмо и да кажемо: какви су нам узори – такво нам је друштво. Потребни су нам несебични, алтруистички узори којима је стало до напретка читаве заједнице. Требало би да се угледамо на оне који негују емпатију, толеранцију и поштовање оних који су другачији“.
Новинар Ненад Зорић противи се мишљењу да су медији криви за све. Он каже и да се „култура не утерује“, односно да се културни ниво неће подићи тако што ће бити укинути ријалити програми, већ да „све полази од куће“.
„Ја сам из малог, забитог места, Нове Вароши, где смо тада имали само два канала на телевизији и нешто новина које стигну, али мене нико није терао да у обиљу тих новина, па и у „Дневном телеграфу“, који је иначе био таблоид, видим Тиркета и научим да га читам. Нико ми са телевизије није рекао – Тиркета мораш да читаш, сам сам га изабрао“, каже Зорић док завршавајући разговор покушава да упореди узоре из времена када је као гимназијалац пасионирано читао Тирнанићеве колумне са оним данас.
„Можда је раније било више квалитета, али узора увек има. Раније смо имали Дражена Далипагића, Крешимира Ћосића, касније и Дивца, данас су то Милош Теодосић, па Новак Ђоковић, млади математичари који освајају награде, идеалисти који се боре за своје идеје. Знате, ја сам „закачио“ и оно и ово време. Некад је било срамота рећи да волиш неку Лепу Брену, а данас није. Можда је у томе разлика.“
Последњи радови
Студентски радови13. децембар 2017.Време кризе узора
Вести из несвести12. децембар 2017.Животни пут између хотлајна и рекламе за паштету
Интервју недеље14. новембар 2017.Никола Кусовац: Индустријализација уметнина