Врањски театар у ваздуху

СЛУЧАЈ ИЗГОРЕЛОГ ПОЗОРИШТА У ВРАЊУ

ВРАЊСКИ ТЕАТАР У ВАЗДУХУ

И након пет година радови су на почетку

 

Ближи се петогодишњица од дана када је велики пожар „грешком“ захватио позориште Бора Станковић у Врању. Од самог пожара, па до данас много се спекулисало о отварању „новог“ позоришта. У медијима се могло видети о бројним најавама и датумима за нови почетак, па чак и да је новац прикупљен за обнову позоришне зграде. Готово је већи део јавности био убеђен да је све решено и да се очекује тренутак када ће црвена трака да се пресече. Испоставило се супротно, драма се наставља, и после пет година нисмо близу расплета. Ко је крив?

Сви се надамо новом позоришту, а кад ће бити не знамо. Врање данас нема своју позоришну кућу, установу културе од суштинског значаја стару 120 година у којој је Радоје Домановић режирао Његошев “Горски вијенац”, због пожара који је постављен у дискотеци у близини театра.

Вукашин Обрадовић, главни и одговорни уредник новина Врањских је покушао да објасни след догађаја и околности у којима је театар нестао. „Паљевина је много више од голог факта да је изгорела зграда позоришта. У том мизансцену имате, пресек друштвеног стања у Србији, чак би се усудио да кажем, цивилизацијског тренутка. Група криминалаца закупљује простор за клуб у непосредној близини позоришта, супарнички ганг подмеће пожар јер је очигледно да врањски модел сплав-културе доноси одличне приходе. У стихији нестаје позориште, а стицајем околности клуб готово и да није оштећен. Згариште стоји потом годинама и због пара и због процедура. Креће обнова, најзад, а онда се појављује оплатол и све поново стаје. Кривац ће се утврдјивати на суду, а све то ће још за коју годину да продужи агонију позоришног живота у Врању. Криминал, певаљке, гомиле младих, индолентна држава, недостатак пара, бахатог бизнисмена и вишегодишња деградација културног живота у Врању.”

Зграду позоришта у Врању подигао је познати врањски трговац Јанча Јовановић Балџија давне 1892. године. Као такво, здање је било под заштитом Завода за заштиту споменика културе.

И након пет година и даље смо на почетку. Чак и без крова над главом и без сцене, они који највише брину и који се највише боре за живот позоришта су глумци, а они су сагласни да је на делу затирање културе у Србији. Глумица позоришта Бора Станковић, Радмила Коцевска је окарактерисала на који начин се спотиче култура у држави. „То што врањско позориште није макло у изградњи даље од прве фазе већ пет година, говори највише о односу државе према култури која је апсолутно запостављена у свим сферама. Увек сам била оптимиста у животу, али ако се неко овако незаинтересовано односи према нечему што су праве вредности једне земље, тешко да се можемо надати некој лепшој и светлијој будућности.“

Након прве фазе у изградњи, логично, долази друга фаза, али не и када је у питању градски театар. Да драма буде занимљивија, након деконтаминације уследили су фини радови, међутим обнова је у септембру 2015. године прекинута, јер је констатовано присуство отровних једињења у зидовима зграде услед коришћења оплатног уља. „Тренутно стручна екипа Института Винча ради на отклањању штетних елемената, и то се одвија веома споро“, каже Радмила Коцевска.

Глумац, Бојан Јовановић усаглашено се надовезује на констатацију своје колегинице о затирању културе. „Култура у Србији је одавно постала последња рупа на свирали и ма колико се надали, тешко да ће се било шта променити у скоријој будућности. Напротив, све мање средстава се улаже, тренд естрадизације и риалитија све више узима маха. Изградња позоришта у Врању само је коцкица у мозаику запостављања културе и уметности у нашој земљи.“

Позориште Бора Станковић је једино професионално позориште на крајњем југу државе. Чланови позоришта у међувремену имају много похвала за свој рад, а снагу и вољу за даљи рад проналазе у позоришним наградама и признањима, позитивним реакцијама публике као и у вољи појединаца за даљим напредовањем у струци, изазовима и стремљењима. И док се чека завршни чин, глумци позоришта вечерњи репертоар реализују у сали Дома војске, док је дечија сцена у сали ОКЦ-а (Омладинског културног центра).

“Глумци су једина светла тачка у овој причи. Раде у немогућим условима и још својим представама освајају награде. Само не знам докле ће имати снаге да раде у овим околностима”, истиче Вукашин Обрадовић.

Јовановић говори на који начин и зашто се глумци боре. “У најгорем тренутку у историји позоришта постижемо највеће успехе. Наиме, представа “Ружа, увела.” уврштена је у такмичарску селекцију овогодишњег Стеријиног позорја. Никада до сада врањско позориште није забележило овакав успех. Уз то, стижу позиви и за многе друге фестивале и гостовања у земљи и иностранству. Зашто се боримо? Рекао бих да је то једино што нам је преостало. Да смо престали, сигурно нас не би ни било. Да не говорим при том о важности културе и мисији уметника у пропагирању исте.”

Већница за културу града Врања Зорица Јовић истиче да је тешко рећи колики је буџет за коначни завршетак радова на позоришту, али да би за 2017. годину требало да износи око 75 милиона динара.

Где је крај?

Према тврдњама градске већнице за културу града Врања, крај радова на позоришту се очекује у току следеће године. “Очекујемо да ће глумци врањског позоришта у току следеће године глумити на новој сцени“, рекла је Зорица Јовић.

„Од јуна 2016. године, од када је ново руководство ступило на челу града није било времена да се заврше сви радови јер нас је поред свих осталих проблема дочекао и проблем са отплатом. Још увек је у току фаза деконтаминације позоришта. За период од пре 15. јуна 2016. године, не бих желела уопште да говорим. А сама деконтаминација изискује одређени временски период који мора да се испоштује. Почетак радова је одавно кренуо, а што се тиче краја сви се надамо да ће га што пре бити. Након деконтаминације, следи друга фаза радова, која подразумева завршетак физичких радова и након тога трећа фаза која обухвата опремање позоришта“, закључила је Јовићева.

Дух театра у Врању не тумара, он зна свој пут, људи који га прате не дозвољавају да он нестане због неуметничких проблема. Уметност у Врању неће заћутати, а да ли ће стићи помоћ да се иста удостоји тежине имена и смисла, питање је оних који одлучују.