врањанци кажу да им је речник богат, а говор економичан

Репортажа о Зорану Ристићу

Врањанци кажу да им је речник богат, а говор економичан!

Наставник говори о врањском дијалекту и томе како је потребан преводилац да би се разумело шта Врањанци причају, али они су истрајни у томе иако их пола Србије не разуме.

Врање, 18. март

Испред Основне школе ,,Доситеј Обрадовић“ у Врању држао је час физичког васпитања наставник Зоран Ристић. Њега памте сви Врањанци, али и велики део Србије,  по многобројним освојеним турнирима са својом одбојкашком екипом, коју чини низ генерација. Некада се и сам бавио одбојком, играо је за ОК Врање годинама и био међу најбољим играчима, освајао бројне медаље и пехаре на турнирима. Добијао је понуде за друге клубове у Србији, али како он каже Увек je најбоље играо у клубу који га је створио, направио од њега, пре свега, човека а затим и доброг играча. У једном тренутку његова одбојкашка каријера је морала да се заврши операцијом на коленa. То је био најтежи период у његовом животу, јер је једино одбојка могла да га усрећи и учини га испуњеним и задовољним. Знао је да неће никада одустати од својих снова, а један од њих је био да постане тренер када више не буде могао да игра. Почео је тиме што је тренирао мушку екипу у Врању, а затим се запослио као наставник физичког васпитања у Основној школи „Доситеј Обрадовић“ где је  почео да проналази таленте и од њих прави велике играче који данас играју у клубовима као што су Звезда, Партизан, Визура… Постао је успешан у томе, деца су га поштовала и волела, а људи и данас говоре да је непревазиђени тренер у Врању  и шире. О граду у коме живи је имао само речи хвале, а посебно је волео да прича о специфичном дијалекту који је познат само за јужни део Србије.

Оно што је било веома интересантно сазнање јесте да постоји у књижарама и на трафикама приручник Врањски без муку у 25 лекције, који представља врањско-српски речник аутора Радмила Миловановића. Налази се и лекција о падежима, у којој Врањанци апелују на државу да се правопису приступи у духу врањског језика и да све именице имају један, ретко два до три падежа. Номинатив- Тој си је Врање, генитив- Тој је разгледница од Врање, датив- Ој, Врање, инструментал- С Врање што још може да се пореди, и локатив- Што још има у Врање. У лекцији још пише и да се исто мењају и Лондон и Париз и Београд, и да  „ту нема разлика због големину и силину“. Постоји много коментара које можете чути да у Врању нема људи, код њих ради 5 човека, 15 човека, а понекада се може чути и човеци. У овом приручнику се та лекција зове Мложина.

Наставник Ристић је рекао да се код деце у великој мери разликује говор који користе на часу са наставницима, од тога како причају када су ван школе. Наставници и професори у средњим школама захтевају од њих да се изражавају правилно, да савладају падеже и акценте, јер ће њима то значити у даљем животу када одлуче да упишу факуктет у неком другом граду и када се запосле.

У једном тренутку бисте пожелели да водите дијалог са неким баш о томе како они сами гледају на свој говор. Одговор на питање да ли воли и негује свој говор, једног ученика  био је да док је: „на час у школу ја не могу да причам опуштено, ал’ чим се час заврши на одмор са друштво причамо си врањански и уживамо у наш говор. Тачно је да нас наставници терав да причамо лепо, пазимо на акценти и да знамо сви падежи, али за нас и даље постојев само два.“

Ристић је наставио: „Морам да признам да сам још у својој младости, а и дан данас, морао својим пријатељима из других градова да објашњавам шта значе одређене речи које користимо само ми у Врању. Прва путовања, утакмице и турнири били су нешто ново за мене. Трудио сам се да говор и акценат прилагођавам другима, на неки начин сам се стидео свог дијалекта, бојао сам се да на мој рачун дођу неслане шале и понижења. Наравно да тога није било, баш напротив, свако од мојих пријатеља које сам упознао на турнирима били су одушевљени. Желели су да науче сваку реч и сваки акценат. Чак и данас када се сретнемо после много година чујем – Лелеее, па куде си бре Зоране? Жив ли си? То је заиста нешто што остаје у лепом сећању и њима и мени, свакако.“

Када је завршио одбојкашку каријеру и почео да предаје у основној школи, а затим постао и тренер, било је много ситуација које су му остале у лепом сећању. Kaже да се много пута дешавало да његови ђаци на екскурзији траже нешто у продавници а да повратне информације не буде. Такође, навео је и један пример из пекаре, када је његова ученица тражила „Тазе бурек“, он је морао да објасни човеку који је радио шта то значи. Рекао је да никада није имао проблем да савлада све падеже и акценте, да је могао да говори сасвим другачијим тоном како нико не би сазнао одакле долази, али је временом схватио да је поносан на свој мелодичан говор, који је специфичан и којег се никако не треба стидети. Нагласио је да постоје неке речи које је назвао новокомпонованим а мисли се на речи настале мешањем правог врањског дијалекта и неког модерног, где се губи та лепота.

У даљем разговору Ристић напомиње: „Људи углавном мењају свој говор онда када оду на студије, посао или их једноставно живот одведе другим путем. То је у реду. Не могу студенти на факултету да причају тако да их нико не разуме, а из Србије су. Али је лепо бити поносан на свој град и свако обележје које он носи са собом. Причати о томе са пријатељима, неговати своју традицију и обичаје… Ја никада нисам прихватио понуду за неки други клуб, нити сам мењао свој посао све до данас. Јер ову топлину и испуњеност у мени кад сам у свом граду, не може да замени новац нити боља будућност. Зато што је мени и ово довољно за пристојан живот, јер сам на свом терену, иако знам да би ми живот био доста другачији да сам кренуо даље. Не кајем се, али подржавам ученике када се определе да крену даље и наравно да их саветујем да треба да раде на себи и својој будућности, али да никада не забораве ко су и одакле су.“

Врањски дијалект обилује архаичним изразима, па се често може чути овам’, там’, с’н, д’н, л’жов… Врањанци кажу да могу да искористе исту реч, а означе више ситуација и да је због тога њихов говор економичан. Говоре и о многим ситуацијама где нису могли да се споразумеју у продавници, пекари, тржном центру.. Кажу да млади не познају изворни дијалекат у довољној мери, већ да користе мешавину дијалекта и књижевног језика. Ристић сматра да се не треба стидети свог језика, чак се треба поносити и неговати га, јер је мелодичан и са једном или две речи се може објаснити нешто што стандардним језиком не би могло. Врање је једини град у Србији који је успео да очува дух старе Србије и традицију.

Тамара Михајловић