Вожња кроз замагљене ски-наочаре

Ауторка: Александра ПАВЛОВИЋ

Већим делом свог подножја планина Kопаоник омеђена је бројним хотелима. Тo није био случај и ове године да затекнем како је изникао и један новонастали хотел, баш у близини дрвене кућице где се налазио шалтер за куповину ски-паса. Овај урбани, грађевински део Kопаоника прети националном парку.

Гледано по статистици планина Kопаоник има око 200 сунчаних дана у години. Зато је ова планина и добила назив ,,Планина Сунца“. Овога пута није успела да оправда тај епитет који јој многи додељују, будући да се од магле не види ни прст пред оком. Магла и лоши временски услови нас не спречавају да убацимо панцерице у скије и одгурамо се штаповима до реда у којем стоје људи за жичару. Жичара води путем стазе Панчићев врх. Примећујемо дугачак ред за вожњу жичаром упркос пандемији, ниским температурама и сивим бојама које преовладавају Kопаоником крајем марта. Зима се не опрашта тако лако од Kопаоника, иако је већ увелико почело пролеће.

Док чекамо у реду ослушкујем у жамору и многобројне странце. Морам признати да иако наслови у новинама делују другачије око мене су се налазили људи са маскама. Додуше, са оним маскама дречавих боја, за скијање. Не знам да ли исто штите од вируса, али изгледају далеко креативније од оних обичних. На њима су углавном исцртане разне гримасе које што човек, што животње праве уснама. Ситним помацима скија приближавамо се свом седишту. Седиште делимо нас петоро, па зајдничким снагама спуштамо шипку, која нас чува да не испаднемо у случају незгоде. Постепено се одаљавамо од тла земље како жичара вожњом повећава своју висину. Ветар је све јачи и јачи. Магла ме спречава да детаљно опишем пределе које видим. Углавном поглед на доле је стаза са које се спуштају скијаши. Дуж стазе налазе се четинари, који су сада већ ,,изгубили“ своју препознатљиву тамнозелену боју. Испред нас је седиште које се такође губи из видокруга.Након пет минута вожње уочавамо да стижемо до Панчићевог врха. Тренутно се налазимо на надморској висини од 2017 метара. Прсти су ми се следили од хладноће. Магла обесмишљава нас покушај да направимо коју фотографију са врха. Са наше десне стране простиру се црна и црвена Дубока стаза, а када бисмо пошли на доле и благо улево налазе се стазе означене као 4а, 4б и 4ц, то су стазе Панчићевог врха.

Друштво се премишља да ли да се спустимо црвеном Дубоком стазом или Панчићевим врхом, а ја размишљам да ли да се уопште и спутим стазом или да се вратим жичаром, само овога пута у супротном правцу.,,Што се не бисмо спустили ова магла није ништа у поређењу са мећавом коју смо преживели прошлог пута“, брат ме охрабрује да ипак кренем.
Видевши да ипак нико од друштва са којим сам кренула није расположен за враћање жичаром, схватам ситуацију и без иједне изговорене речи спуштам ски-наочаре са чела на очи. Ипак смо се одлучили да притимо стазу 4б. Траса почиње благом низбрдицом. Уколико пратите знакове поред стазе знаћете да ли сте на правом путу. Одабрали смо стазу која није превише захтевна и нема превеликих кривина. Около наше руте налази се препознатљив пејзаж са густим четинарским шумама. Негде на половини стазе уочавам неколико ски мотора. Ради безбедности на стазама организована је горска служба спашавања. Чини ми се да је овога пута активнија него икада. То ми још додатно улива страх у колена. Правим малу паузу да обришем рукавицом наочаре и настављам даље.

Kако идем према крају руте магла је све блажа. Сада је стаза поприлично прегледна. Уочавам да бордери испред мене остављају неравну површину. Мало је топлије, али сунца ни на видику. До краја пута пролазим кроз благе низбрдице. Стаза нема изразитих кривина и није превише захтевна. На њој се могу видети сви типови скијаша од аматера до оних искусних.
Магле готово да више и нема. Благим полукружним покретом завршавам руту и спуштам се до централне заравни испред већине копаоничких хотела. Узимам скије у руке и носим их до следећег реда за вожњу жичаром. Одлазим опет путем Панчићевог врха, али овога пута са циљем да разведрим слику Kопаоника из малопређашњег сећања.